U LICE CENZURI

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult – B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin’
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski – B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica – 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa’s Blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić
Sanja Zrnić

In the face of censorship

In the days when, due to neglect, incompetence and irresponsibility of the government, brave and humane citizens are taking over the functions of the state and helping the afflicted in the flooded and flood-threatened regions – the government is wasting time and energy on violating the freedom of expression by attacking and shutting down websites calling for them to assume responsibility. 

In just a few days, blog “Druga strana” (Other side) and portal “Teleprompter” were temporarily disabled, and the entire Dragan Todorović’s blog on “Blic” portal was deleted after he had re-published a text listing the reasons why Aleksandar Vučić should resign. We have no reason to doubt that similar instances of censorship will happen in the future. 

With the lack of strong parliamentary opposition, and just a few print and electronic media critiquing the regime, the government of Aleksandar Vučić and its aids are attacking the critical thought on the Internet, stifling freedom of expression. Faced with inconvenient questions and facts, the government is resorting to force, proving they lack arguments to defend their actions.

We demand the government immediately stop attacking the freedom of expression, stop interfering with critical websites and pages, and to start answering questions rightfully posed by the public. 

We demand the government respect all other rights and liberties, as well as rule of the law.

We demand the names of those killed by the floods be published immediately.

We demand transparency in managing the donated money. 

We demand all the representatives of the government, regardless of their governing position, assume full moral and legal responsibility for each life that could have been saved had they not been neglectful, incompetent and irresponsible, as well as for destroyed property that could have been protected had they adequately reacted.

We demand the end of censorship and the beginning of responsibility.

Welcome to the next level: Grudnjak koji tvituje

Kada ste pročitali/le naslov, verujem da niste ni pomišljali/le da je u pitanju nešto drugačije od udovoljavanja “bolestima zavisnosti” digitalnog sveta i neodoljivoj potrebi za neprekidnom konekcijom sa informacionom magistralom društvenih mreža. Ništa posebno, samo još jedan način prodiranja digitalnog u materijalni svet samo ovog puta se kao tehnička podrška, bukvalno, koriste grudi.

Priznajem, onaj otrovani deo mene prihvata tu ideju posebno što to nije prvi ni poslednji put da se komadi odeće povežu direktno sa društvenim mrežama i to ponekad ume da bude zabavno. Ali ovaj put mi stil “moje sise tvituju i nemaju rak tra la la la la” nije baš zabavan.

– Gledaj me mama, tvitujem “bez ruku”!-

Ma u stvari bilo bi najjače ako bi grudnjak omogućavao tvitovanje misli u realnom vremenu koje žena propušta kroz bradavice koje postaju releji a onda putem čarobnih wi-fi signala svoje zaveštanje pušta u internet svemir. Još kad bi u pozadini reklame svirala olinjala muzička tema sa fade out efektom koja seksualizuje izmaštane internetske struje dok vijugaju u boji roze magle koje društvena sfinga odašilje iz njenih napupelih grudnih žlezda za ‘ranjenje đece i tvitovanje, ma bilo bi vr’!

Ali ipak ne.

U pitanju je nešto za nijansu surovije od “klasične” seksualizacije kancera dojke (i žene u borbi sa rakom mogu biti seksi i ženstvene YEA!) koja je sasvim komotno prihvaćena u našoj internetskoj kulturi <povračaču od awernessa> radi se o “dobronamernoj” a istovremeno, u kontekstu povezivanja oflajn i onlajn marketinga, inovativnoj akciji koju je pokrenula kompanija Nestle radi promocije Nestle Fitness proizvoda i podizanja svesti o važnosti redovnih pregleda radi prevencije raka dojke.

Glavni akteri događaja su grudnjak i grčka televizijska ličnost Maria Mpacodimou. Sve što treba da se uradi jeste ušivanje sjajnjikavog gliteroznog uređajčića – nadasve ženstvenog – u kopču grudnjaka i on će pri svakom otkopčavanju tokom 15 dana koliko traje kampanja (e, neka se misle što je skinula brus trolololol) poslati tvit stotinama hiljada miliona Marijinih pratilaca o važnosti redovnih pregleda, savetima kako da se oni izvode i koje još vrste prevencije postoje.

 

Ova “magija” funkcioniše uz mehanizam koji je putem bluetootha povezan sa smartfonom koji šalje unapred pripremljene sadržaje. To je sve lepo, verujem da će neka žena možda i biti “spašena” zahvaljujući nekom od tih tvitova, ali ima tu još jedna kvaka.

Ono što u ovom slučaju predstavlja problem jeste zloupotreba zdravstvenog pitanja koje bi trebalo da bude veoma značajno u životu svake žene i što se to pretvorilo u kreiranje haštaga koji nema za cilj istinski aktivizam već se bori za trending status na društvenim mrežama kako bi erupcija statistika mogla da bude spakovana u power point prezentaciju za Nestle menadžere grčkog tržišta.

Na nalogu @tweetingbra se mogu pročitati tvitovi u okviru kampanje, pa ako znate grčki – izvolite.

Problem je što kolateralna šteta jedne marketinške kampanje ponovo jesu ŽENE SA PROBLEMOM koji se ne rešava na društvenim mrežama ni dizajniranim telima u reklami.

Te iste žene su ujedno i /rakom dojke/ najugroženija i najvažnija ciljna grupa Nestle Fitness proizvoda koji kroz “budi fit” kampanje jasno poručuju: “ako nisi fit ne možeš na plažu da nađeš dečka i ostaćeš sama i ogorčena, zato jedi naš musli i ne pričaj mnogo”, predstavlja brutalno iskorišćavanje potencijalno ugroženog zdravlja u marketinške svrhe, pod krinkom zabrinutosti za to isto njihovo zdravlje.

Ali, hej! Ima tu i istine. Ako žene imaju rak, ne brinu o tome da li su fit jer hemoterapija rešava taj problem, dok se u Nestle kujni selektori komprimovanih žitarica zgražavaju zbog mogućnosti da pare umesto njih potroše farmaceuti: OU-EM-DŽI!

A šta ako neka žena ne može da ode na pregled i ako nešto napipa nakon TW saveta? Šta ako nema zdravstveno osiguranje ili je doživela maltertiranje kog ginekologa jer je tražila pregled? Šta ako … je kasno jer nije imala Twitter?

Nestle to nije uvrstio u 55 sekundi video spota.

 

#justsayin       #justsayin       #justsayin       #justsayin       #justsayin

 

Eto, ostavljam vas sada sa ovim informacijama, jer moram da opipam svoje dojke i da kupim kutiju žitarica. NOT.

Go home Nestle, you’re drunk.

Mizogini medijski matriks

UPOZORENJE: [NSFW]

Zašto su novinski članci upućeni ženama, koje pišu ne samo muškarci već i žene, prepuni seksizma, dezinformacija i u mnogim slučajevima i mizoginije?

Zbog društvenog konteksta u koji treba da budu poslate, ali i zbog konteksta u kome nastaju.

Godina 2013. je na žalost bila obeležena femicidom, nasiljem u porodici i disfunkcionalnim međuljudskim odnosima, ali isto tako je bila obeležena i trendom normalizacije govora o nasilju kao da se uopšte ne radi o istom.

Nastalo je stanje sveopšte ravnodušnosti u odnosu na ono što ne donosi dovoljan broj kupljenih izdanja, klikova i lajkova, crna hronika je odavno prestala da se smatra “crnom” već svakodnevnom slikom društva kroz koje plivaju učesnici/ce, dok pretučena žena postaje manje bitna od dnevnog pregleda događanja u nekom od aktuelnih rijaliti programa ili jednako nebitna kao i sve ostalo.

Sličnu vrstu pritiska da se utoli glad za obrtom kapitala kroz zadovoljenje želja određene ciljne grupe i sama sam doživela kao novinarka, dok sam bila zaposlena i u štampanim i u internet medijima koji se uglavnom obraćaju ženama, a koji ne dolaze isključivo od uredništva već prvenstveno od klijenata koji infizijama kapitala diktiraju sadržaj tih stranica.

Verujem da je populistički i senzacionalistički karakter medijskih objava uz pranje ruku po sistemu “ali ljudi to žele” zapravo skoro pa sasvim normalan način odricanja od odgovornosti i poricanja svoje osnovne uloge – informisanja.

Ono što konstatno “promiče” odgovornima za informacionu kanalizaciju na čijem dnu smo se našli i mnogo pre ove 2013. jeste činjenica da mediji nisu stvoreni ni zbog čega drugog do da snabdevaju javnost informacijama od značaja, te bi u *znam, nepostojećem* idealnom matriksu, kad ne bude tako, morao da im se oduzme svaki legitimitet i pravo na delovanje, posebno ukoliko se pozivaju na oblikovanje sopstvenog diskursa od strane publike.

Iako medijski sadržaji nikako ne bi smeli da budu formirani prema uticajima spoljašnjih izvora (čitaj: onog ko će da da više para) koji crpe sopstveno postojanje na fontani uznapredovalog liberalnog imperijalizma i svu svoju gadost uspevaju da transformišu u nešto nazvano “uspeh” zahvaljujući ostvarenoj zarad(Z)i, u našem matriksu se to dešava bez problema, šta više to je sasvim normalna stvar i “poslovna filozofija”.

Da rezimiramo: udovoljava se imaginarnim zahtevima čitalačke publike, a zapravo se isti nemilosrdno fabrikuju kako bi se uklopili u proces zadovoljenja marketinških potreba samog izdanja – ukratko rečeno – isplativost i site traffic.

Najčešća pojava u modernim redakcijama štapanih izdanja koja kao ciljnu grupu imaju žene, jeste upravo oblikovanje sadržaja u odnosu na plaćeni reklamni prostor, dok se u onlajn medijima to radi kako bi se udovoljilo click-triggeru najšire moguće publike.

E, u tim momentima se učitava reprezentacija žene kao onoga što je spoljašnje bez ikakve brige o duhovnom “sadržaju”, tačnije ona se pretvara u objekat koji služi za transakciju.

Bilo mentalnu, radi lečenja frustracija i kompleksa i stvaranja osećanja zadovoljstva, bilo konkretno novčanu – u svakom slučaju ona služi kao sredstvo za ostvarenje ciljeva koji nikako nisu ženski, a pritom je ubeđivana da je sve to njena “sloboda, izbor i emancipacija”.

E pa NIJE!

Šansa da se ponašaš kao napumpana seks lutka koja pleše na pozornici balkanske pop kulture, pri čemu je modla tvoje kutije sa celofanom napravljena u odnosu na patrijarhalne nazore o ispunjenju seks fantazija, nikako ne označava oslobođenje.

Označava “revoluciju” koja nas je slagala i lažno obećala da možemo da zaboravimo na dvostruke standarde i da se ponašamo onako kako se osećamo bez bojazni od socijalnh sankcija i osude.

“Slane Girl” je jedna od njenih mnogih žrtava.

Ono što je zajedničko tekstovima i na internetu i u štampanim izdanjima jeste upravo seksizam.

Žena nije biće, ona je objekat koji služi za medijaciju želje – da bude voljena, da bude lepa, negovana, doterana, da dobro kuva, da je fit, da uvek bude raspoložena, da zna kako da u tuđim očima bude najviše seksi i da zna da ćuti, da priča onda kada je to poželjno.

U suprotnom će biti proglašena za agresivnu naci-feministkinju.

Takođe, žena nije osoba, nije individua i identitet, već je ona “nečija majka, supruga, devojka, sestra, ćerka.” i svaki “dobronamerni savet” upućen ženama je formulisan tako da nema smisla ukoliko ne ide uz muškarca ili uz nadu da će ipak biti tog muškarca – kako GA ne iznervirati, kako za NJEGA biti poželjna, kako NJEMU popušiti kurac i kako uvek biti sveža – za NJEGA – uprkos 16 radnih sati, manjku sna i vremena, neredovnoj ishrani i raspadanju od obaveza i manjoj plati od tvojih kolega, jer konačno, “i onako ti to ništa ne vredi ako ostaneš usedelica” jer nećeš imati kome da skuvaš taj predivni recept koji si pročitala na internetu dok si bila na poslu.

Saveti koji su upućeni ženama uglavnom se tiču toga kako da unaprede svoj spoljašnji izgled, dok se većina saveta koji se odnose na ono što je “unutra” nažalost odnose na unutrašnjost vagine koja mora da miriše lepo. Pogled na svet nije određen ontologijom njenog bića, već otnologijom njenog nesesera, grudnjaka ili frizure “tamo dole” (gde dole, na jugu?!).

 

Tekstovi se mehanički prevode sa đubre-generatora kao što su Daily Mail, Huffington post pa čak i sa ozloglašenog Fox newsa čuvenog po dezinformacijama i nekorektnom spinovanju, ili se “preuzimaju” sa susjednih nam hrvatskih ili bosanskih portala.

Sve to dalje vodi do stvaranja iskrivljene reprezentacije ženskog roda i njegovo svođenje na feminiziranu spoljašnjost osakaćenu od bilo koje intersekcionalnosti i mogućnosti samostalnog postojanja i razvoja.

Dakle /u mnogome zahvaljujući medijima/ idealne žene merene po patrijarhalnom aršinu su predstavljene kao ruže puzavice: ukras su sveta, neodoljive su i mirišljave, zavodljive i poželjne, slatke i krhke – ali, bez čvrste strukture oko koje će se obaviti ostaju na zemlji i umiru.

Ovo pišem upravo zbog toga što se medijima ne pridaje značaj i težina koju nose, odnosno što šira javnost koja nije niti rodno osvešćena, niti upoznata sa novinarskim kodeksom, zahvaljujući normalizaciji određenog jezika u medijima i hipreproizvodnjom sadržaja, nije u mogućnosti ni da primeti da postoji problem koji se p rodubljuje.

Kao što piše Kelner u Medijskoj kulturi: “Politika medijske reprezentacije je pokazatelj vladajućih i važećih predstava o ženama u jednoj zajednici, jer je proces predstavljanja i konstruisanja identiteta u osnovi samih medija i medijske kulture”.

Upravo to može poslužiti kao definicija koju svaki urednik/ca, novinar/ka treba da imaju na umu prilikom izveštavanja o rodno osetljivim slučajevima (ČITAJ: FEMICID, NASILJE NAD ŽENAMA I SILOVANJE) pri čemu se veoma često demonizuje upravo žena i traži se njena krivica za to što se dogodilo, davanja “saveta” koji udebljavaju dominantni diskurs o ženstvenosti ili biranju članka koji će jednostavno prevesti sa inostranog sajta, jer ono što dolazi iz medija kreira stavove javnog mnenja a samim tim i oblikuje realnost u kojoj ti mediji deluju.

Na taj način se formira beskonačna kružna petlja koja omogućava pravdanje sveg tog medijskog đubreta – stvaranjem iskrivljenih percepcija a zatim i hranjenje tih zveri koje su se izrodile generisanjem sadržaja koji potpomaže produbljivanje njihove gladi.

Upravo zbog toga želim da citiram i Džordža Karlina: “Nemojte učiti vašu decu da čitaju…Učite ih da preispituju ono što pročitaju. Učite ih da preispituju SVE.”

Marketing je surov!

I gazi preko bolesne dece i pretučenih žena

U naslovu sam citirala dobru prijateljicu Martinu Anđelković koja se profesionalno bavi social media marketingom, upravo zbog toga što je sa jedne strane u svetu savremenog biznisa to postala jedna velika istina, dok sa druge ona mic po mic zauzima mesto one čuvene Makijavelijeve – cilj opravdava sredstvo.

Jedan izuzetan primer ove “zamene teza” jeste i potez Istoka Pavlovića u akciji skupljanja novca za malu Tijanu koji se može nazvati i odličnim marketinškim primerom za to kako postići viral efekat, kako učiniti nešto “clickable” sadržajem i kako istovremeno “isprozivati” one kojima je važnije “ko je kome” u Velikom bratu nego koliko novca fali za transplantaciju srca osmogodišnje devojčice – istovremeno se može nazvati i licemernim pokušajem dokazivanja svoje pozicije “srpskog internet gurua”  i neetičkim stizanjem do cilja, koji ma kako da je važan ne sme postati alat za sopstvenu promociju i dokazivanje ličnih sposobnosti manipulisanja internet publikom.

Sa druge strane, ne mogu u potpunosti ni da osudim to “što je profesionalac iskoristio alate da u isto vreme poslovno unapredi svoj biznis profil i pomogne nekom drugom” bla bla bla…

MRŠ bre!

Lomljenje nogu je u modi ovog proleća, navalite dame i gospodo! Ljudska glupost i oholost nemaju granica ako živite u Srbiji – vašar stig’o.

I kad to zanemarim, sjajno je što mala Tijana ide na operaciju i što je javnost angažovana da učestvuje u humanitarnoj akciji i drago mi je zbog toga, i hvala svim “Istocima, Sergejima” i ostalima što slikaju uplatnice pa kače na Twitter, na tome što će mala da ode u Ameriku, delom zahvaljujući i njihovom angažovanju.

Ono što mi smeta jeste korišćenje svega toga kao pogonskog goriva za pokretanje raznih medijskih mašinerija, uključujući i saobraćaj na sajtu Istoka Pavlovića, kao i astronomsko visoku gledanost Velikog brata koji se uključio u akciju doniranjem novca od SMS glasova za isti cilj.

I da li, jebote životi smeju da zavise od nečijeg milosrđa, rijaliti emisija i onih koji uživaju u tim televizijskim izbljuvcima?! Što bi rekla mlada Bosna  to je “teška zloupotreba ludaka”.

Go home government, you’re drunk.

Nazovite me ciničnom, ali ja prosto ne mogu da poverujem da je kući koja producira VB, važnija neka tamo devojčica – pft, pa šta rađaju se one svaki dan – od možda i najveće gledanosti otkad su prodali licencu srpskim televizijama.

Ne mogu.

U odnosu na to bih Vas molila da pročitate intervju sa sajta B92  sa vlasnikom social media agencije ipyro, koja je stajala iza dobro poznate i mnogo puta prepričavane i komentarisane kampanje protiv nasilja, Fondacije B92. Citiraću jedan odgovor koji savršeno oslikava naslov ovog posta.

ipyro je podržao B92 kampanju. Koji su vaši komentari vezani za nju?

Prvo, moramo da napomenemo da smo ponosni što smo pozvani da budemo deo ove kampanje. Dosta smo razmišljali o tome kako da motivišemo naše pyrose, da svoju “online moć” iskoriste da urade nešto posebno za naše društvo. Rekli smo im da će šerovanjem videa sa potresnom porukom postati deo onih koji prepoznaju problem nasilja, i žele da mu stanu na put. I eto, sada se vide plodovi našeg rada.

Na stranu to što sam imala (ne)priliku da upoznam vlasnika tokom nekakvog razgovora za posao koji je najmanje na to ličio, budući da potencijalni poslodavac nije želeo da mi otkrije prirodu posla koji bi trebalo da radim a ni da sačeka da završim Coca-Colu koju sam naručila nakon što je shvatio da ja nisam odgovarajuća osoba za tu poziciju, moram da kažem ni da mu maniri baš nisu na mestu.

Nakon čitanja ovog intervjua, došla sam do zaključka da njegova vizija uspešne i delotvorne kampanje protiv nasilja na socijalnim mrežama jeste izjednačavanje rešavanja ogromnog društvenog problema sa kliktanjem na SHARE dugme.

Istovremeno, čitav taj model angažovanja je dizajniran sa namerom da podilazi ego tripovima kojekakvih spodoba (pišem spodobe jer ne znam kako osobe koje imaju bar molekul kritičkog stava mogu u to da poveruju), te im se možda javlja nekakav smisao života tog dana kada su šerovali video koji je angažovan u borbi protiv nasilja, pronalazeći svoju nit društveno korisnog delovanja u nadi da će taj efekat leptira i njihovo slabašno mlataranje krilima po Facebooku imati efekta i u realnosti.

Dakle, na trenutak zajebite to što će ko zna koliko žena i muškaraca postati žrtve nasilja dok vi ovo čitate, na stranu to što je kampanja pokrenuta na potpuno neetički način bez ikave naznake da je u pitanju spot a ne realni vapaj za pomoć jedne mlade žene na koji su se mnogi i odazivali, već se javlja kobno pitanje – šta će biti sa onima koji zaista poveruju i prihvate taj model rešavanja društvenog problema i nastave da ga primenjuju u budućnosti? Neće ni biti budućnosti?!  

“Ma samo ti to izbaci na Facebook, rešiće se viralno, ne moramo mi ništa stvarno da uradimo.”

Građanski aktivizam par excellence – nema šta!

Ne, ni slučajno nemojte prijaviti slučaj nasilja kada ga vidite, ni slučajno nemojte zaštiti osobu za koju vidite da je zlostavljana, nemojte donirati novac sigurnim kućama, nemojte se obraćati drugima (ne samo ženama – svima!) sa poštovanjem, nemojte ponuditi pomoć onima koji imaju manje od vas, ni slučajno nemojte da ukazujete osobama iz vašeg okruženja da postoje i drugi načini rešavanja problema koji zapravo zahtevaju da dignete guzicu iz te fotelje iz koje klikćete. Ma jok.

Umesto toga samo kliknite SHARE i ostavite neki vickast komentar kako biste napravili BUZZ ili još bolje – platite ipyro agenciji da to obavi umesto vas.

Svaka čast Eldad – NOT!

Žene sa Interneta

Kada ste pročitali/le ovaj naslov, šta ste prvo pomislili?

Da je možda u pitanju grupa žena koje zauzimaju mesto “veselih devojaka” sa 200-200 broja i prenose zabavu onlajn, da je to opet nekakav dosadni NGO projekat koji planira da “kmeči” ili da je to grupacija “talibanskih feministkinja koje opet ‘oće nešto”?

Upavo tako. Nijedno.

Žene sa Interneta su baš ono što piše da jesu – žene koje koriste Internet svakodnevno, provode vreme onlajn, tamo uče (kao i ja), učestvuju u životu virtualne zajednice, promišljaju offline i online realnost na kritički način.

Tu priču su pokrenule prijateljice sa Facebooka /Sajber, Ana Jovanović/ a cilj je uključivanje što većeg broja žena u zajednicu koja postoji prvenstveno radi njihovog izražavanja i iskazivanja mišljenja u prostoru bez pritiska.

Citiraću deo iz pisma dobrodošlice koje smo sve dobile, i zapitaću se  – šta bih bolje poželeti mogla?

Postoje na FB razne grupe koje pripadaju udruženjima, pokretima i NGO koje se bore za žensku ravnopravnost. Uslov da budete deo tih struja je da ste same članice neke od tih organizacija ili projekata. Ovde nema tog uslova – mi činimo projekat. Mi smo glasovi koji dolaze iz raznih iskustava, i sa raznim korpusima znanja. Ono što je zajedničko svima nama, “Ženama sa Interneta” je to da smo prisutne na mreži, i da pratimo šta se u regionu piše o ženama kako na javnim zvaničnim medijima, tako i u vašoj neposrednoj okolini na društvenim mrežama među građanstvom koje je “online”.

Rećiću vam šta bi bilo bolje od toga – da nema potrebe za tom vrstom kritike društva nego da smo se skupile radi ćaskanja o filmu koji smo juče gledale a bio je baš super i da je došao trenutak da prestanemo da se borimo protiv rodne diskriminacije, dvostrukih standarda i omalovažavanja osoba iz prostog razloga što su određenog pola ili roda.

Bolje bi bilo i da postoji kritična masa žena kojima je jasno da ne moraju i da ne treba da ćute. A bolje bi bilo i da ne postoje muške privilegije i žene koje ih prihvataju kao dogmu. Bolje bi bilo. Al’ nije.

Prosto, nije mi jasno samo dokle će se stvari na papiru zvati “ovako” a u realnosti izgledati “onako” i kada će ta jednakost već jednom da stupi na snagu?!

Ustav FNR(faking!)J iz 1946. godine po članu 24 kaže:

Жене су равноправне с мушкарцима у свима областима државног, привредног и друштвено-политичког живота.

За једнак рад жене имају право на једнаку плату као и мушкарци и уживају посебну заштиту у радном односу.

Држава нарочито штити интересе матере и детета оснивањем породилишта, дечијих домова и обданишта и правом матере на плаћено отсуство пре и после порођаја.

A gde smo danas u 2013. godini?

Ovde.

I ovde.

I onde.

Šta ćete da uradite povodom toga?