Mizogini medijski matriks

UPOZORENJE: [NSFW]

Zašto su novinski članci upućeni ženama, koje pišu ne samo muškarci već i žene, prepuni seksizma, dezinformacija i u mnogim slučajevima i mizoginije?

Zbog društvenog konteksta u koji treba da budu poslate, ali i zbog konteksta u kome nastaju.

Godina 2013. je na žalost bila obeležena femicidom, nasiljem u porodici i disfunkcionalnim međuljudskim odnosima, ali isto tako je bila obeležena i trendom normalizacije govora o nasilju kao da se uopšte ne radi o istom.

Nastalo je stanje sveopšte ravnodušnosti u odnosu na ono što ne donosi dovoljan broj kupljenih izdanja, klikova i lajkova, crna hronika je odavno prestala da se smatra “crnom” već svakodnevnom slikom društva kroz koje plivaju učesnici/ce, dok pretučena žena postaje manje bitna od dnevnog pregleda događanja u nekom od aktuelnih rijaliti programa ili jednako nebitna kao i sve ostalo.

Sličnu vrstu pritiska da se utoli glad za obrtom kapitala kroz zadovoljenje želja određene ciljne grupe i sama sam doživela kao novinarka, dok sam bila zaposlena i u štampanim i u internet medijima koji se uglavnom obraćaju ženama, a koji ne dolaze isključivo od uredništva već prvenstveno od klijenata koji infizijama kapitala diktiraju sadržaj tih stranica.

Verujem da je populistički i senzacionalistički karakter medijskih objava uz pranje ruku po sistemu “ali ljudi to žele” zapravo skoro pa sasvim normalan način odricanja od odgovornosti i poricanja svoje osnovne uloge – informisanja.

Ono što konstatno “promiče” odgovornima za informacionu kanalizaciju na čijem dnu smo se našli i mnogo pre ove 2013. jeste činjenica da mediji nisu stvoreni ni zbog čega drugog do da snabdevaju javnost informacijama od značaja, te bi u *znam, nepostojećem* idealnom matriksu, kad ne bude tako, morao da im se oduzme svaki legitimitet i pravo na delovanje, posebno ukoliko se pozivaju na oblikovanje sopstvenog diskursa od strane publike.

Iako medijski sadržaji nikako ne bi smeli da budu formirani prema uticajima spoljašnjih izvora (čitaj: onog ko će da da više para) koji crpe sopstveno postojanje na fontani uznapredovalog liberalnog imperijalizma i svu svoju gadost uspevaju da transformišu u nešto nazvano “uspeh” zahvaljujući ostvarenoj zarad(Z)i, u našem matriksu se to dešava bez problema, šta više to je sasvim normalna stvar i “poslovna filozofija”.

Da rezimiramo: udovoljava se imaginarnim zahtevima čitalačke publike, a zapravo se isti nemilosrdno fabrikuju kako bi se uklopili u proces zadovoljenja marketinških potreba samog izdanja – ukratko rečeno – isplativost i site traffic.

Najčešća pojava u modernim redakcijama štapanih izdanja koja kao ciljnu grupu imaju žene, jeste upravo oblikovanje sadržaja u odnosu na plaćeni reklamni prostor, dok se u onlajn medijima to radi kako bi se udovoljilo click-triggeru najšire moguće publike.

E, u tim momentima se učitava reprezentacija žene kao onoga što je spoljašnje bez ikakve brige o duhovnom “sadržaju”, tačnije ona se pretvara u objekat koji služi za transakciju.

Bilo mentalnu, radi lečenja frustracija i kompleksa i stvaranja osećanja zadovoljstva, bilo konkretno novčanu – u svakom slučaju ona služi kao sredstvo za ostvarenje ciljeva koji nikako nisu ženski, a pritom je ubeđivana da je sve to njena “sloboda, izbor i emancipacija”.

E pa NIJE!

Šansa da se ponašaš kao napumpana seks lutka koja pleše na pozornici balkanske pop kulture, pri čemu je modla tvoje kutije sa celofanom napravljena u odnosu na patrijarhalne nazore o ispunjenju seks fantazija, nikako ne označava oslobođenje.

Označava “revoluciju” koja nas je slagala i lažno obećala da možemo da zaboravimo na dvostruke standarde i da se ponašamo onako kako se osećamo bez bojazni od socijalnh sankcija i osude.

“Slane Girl” je jedna od njenih mnogih žrtava.

Ono što je zajedničko tekstovima i na internetu i u štampanim izdanjima jeste upravo seksizam.

Žena nije biće, ona je objekat koji služi za medijaciju želje – da bude voljena, da bude lepa, negovana, doterana, da dobro kuva, da je fit, da uvek bude raspoložena, da zna kako da u tuđim očima bude najviše seksi i da zna da ćuti, da priča onda kada je to poželjno.

U suprotnom će biti proglašena za agresivnu naci-feministkinju.

Takođe, žena nije osoba, nije individua i identitet, već je ona “nečija majka, supruga, devojka, sestra, ćerka.” i svaki “dobronamerni savet” upućen ženama je formulisan tako da nema smisla ukoliko ne ide uz muškarca ili uz nadu da će ipak biti tog muškarca – kako GA ne iznervirati, kako za NJEGA biti poželjna, kako NJEMU popušiti kurac i kako uvek biti sveža – za NJEGA – uprkos 16 radnih sati, manjku sna i vremena, neredovnoj ishrani i raspadanju od obaveza i manjoj plati od tvojih kolega, jer konačno, “i onako ti to ništa ne vredi ako ostaneš usedelica” jer nećeš imati kome da skuvaš taj predivni recept koji si pročitala na internetu dok si bila na poslu.

Saveti koji su upućeni ženama uglavnom se tiču toga kako da unaprede svoj spoljašnji izgled, dok se većina saveta koji se odnose na ono što je “unutra” nažalost odnose na unutrašnjost vagine koja mora da miriše lepo. Pogled na svet nije određen ontologijom njenog bića, već otnologijom njenog nesesera, grudnjaka ili frizure “tamo dole” (gde dole, na jugu?!).

 

Tekstovi se mehanički prevode sa đubre-generatora kao što su Daily Mail, Huffington post pa čak i sa ozloglašenog Fox newsa čuvenog po dezinformacijama i nekorektnom spinovanju, ili se “preuzimaju” sa susjednih nam hrvatskih ili bosanskih portala.

Sve to dalje vodi do stvaranja iskrivljene reprezentacije ženskog roda i njegovo svođenje na feminiziranu spoljašnjost osakaćenu od bilo koje intersekcionalnosti i mogućnosti samostalnog postojanja i razvoja.

Dakle /u mnogome zahvaljujući medijima/ idealne žene merene po patrijarhalnom aršinu su predstavljene kao ruže puzavice: ukras su sveta, neodoljive su i mirišljave, zavodljive i poželjne, slatke i krhke – ali, bez čvrste strukture oko koje će se obaviti ostaju na zemlji i umiru.

Ovo pišem upravo zbog toga što se medijima ne pridaje značaj i težina koju nose, odnosno što šira javnost koja nije niti rodno osvešćena, niti upoznata sa novinarskim kodeksom, zahvaljujući normalizaciji određenog jezika u medijima i hipreproizvodnjom sadržaja, nije u mogućnosti ni da primeti da postoji problem koji se p rodubljuje.

Kao što piše Kelner u Medijskoj kulturi: “Politika medijske reprezentacije je pokazatelj vladajućih i važećih predstava o ženama u jednoj zajednici, jer je proces predstavljanja i konstruisanja identiteta u osnovi samih medija i medijske kulture”.

Upravo to može poslužiti kao definicija koju svaki urednik/ca, novinar/ka treba da imaju na umu prilikom izveštavanja o rodno osetljivim slučajevima (ČITAJ: FEMICID, NASILJE NAD ŽENAMA I SILOVANJE) pri čemu se veoma često demonizuje upravo žena i traži se njena krivica za to što se dogodilo, davanja “saveta” koji udebljavaju dominantni diskurs o ženstvenosti ili biranju članka koji će jednostavno prevesti sa inostranog sajta, jer ono što dolazi iz medija kreira stavove javnog mnenja a samim tim i oblikuje realnost u kojoj ti mediji deluju.

Na taj način se formira beskonačna kružna petlja koja omogućava pravdanje sveg tog medijskog đubreta – stvaranjem iskrivljenih percepcija a zatim i hranjenje tih zveri koje su se izrodile generisanjem sadržaja koji potpomaže produbljivanje njihove gladi.

Upravo zbog toga želim da citiram i Džordža Karlina: “Nemojte učiti vašu decu da čitaju…Učite ih da preispituju ono što pročitaju. Učite ih da preispituju SVE.”

Uključi se: Kakva su ginekološka iskustva žena u Srbiji?

Drage Žene,

Ukoliko vam se ovo pitanje još uvek nije pojavilo ni na jednom feedu, možete ga pronaći na ovom linku.

Pre svega, želim da napomenem da su svi odgovori anonimni, nigde se ne upisuju niti pamte Vaši lični podaci – samo otkucajte iskustvo, kakvo god ono bilo – i pošaljite, biće objavljeno na blogu i FB stranici Žena sa Interneta.

Ovde možete pogledati album sa iskustvima koji se apdejtuje na dnevnoj bazi.

Ono što je inspirisalo pokretanje razgovora o ginekološkim  iskustvima koje žene imaju u zdravstvenom sistemu u Srbiji, velikim delom jeste i predlog SPC da se abortusi zabrane, što je pokrenulo i pitanje koliko i kako žene učestvuju u donošenju odluka o svom reproduktivnom zdravlju. Više o pravima žena na suvernost po tom pitanju možete saznati u ovom tekstu.

– Da li se lekari uvek drže zakletve koju su položili ili se često pribegava lakomislenom ugrožavanju pacijentkinja radi ostvarenja profita?

Na žalost, iskustva koja su do sada objavljena pokazuju da to nije retkost – kako u državnim, tako i u privatnim klinikama.Preporučivanje nepotrebnih skupih intervencija u privatnim ordinacijama, kao što su uklanjanje nepostojećih kondiloma, cisti i mioma.

– Da li se osoblje zaposleno u državnim medicinskim ustanovama na primeren način odnosi prema ženama?

Stigao je veliki broj iskustava žena koje su pretrpele poniženja, neljubaznosti pa čak i šikaniranje od strane medicinskog osoblja. Osude ukoliko se radi o abortusu, lekarke koje razgovaraju telefonom dok pacijentkinja čeka na pregled u ordinaciji, stigmatizacija i osuda žena koje imaju preko 30 a nemaju dece, insistiranje na tome “da trudnoća rešava sve”.

– Da li lekari/ke objašnjavaju ženama zašto im daju određenu terapiju, kako ona deluje i kakvo je poreklo njihovog problema i koliko je opasan?

U albumu se može videti više slučajeva koji opisuju upravo gore navedene situacije. Prepisivanje jakih lekova i terapije čijeg delovanja i potencijalnih nuspojava pacijentkinja nije svesna (naravno da može da pročita deklaraciju u kutiji, ali to nikada nije isto kao objašnjenje lekara) može da dovede do kasnijih problema koji se ne bi javili da su lekari/ke u tim slučajevima pažljivije saslušali žene koje su pokušavale da objasne svoj problem.

 – Kako funkcioniše biranje “izabranog lekara” u državnim institucijama?

Ne funkcioniše. Pod tim mislim i na lično i na iskustvo žena koje su odgovarale na anketu, koje me je uverilo da sistem kojim se državna administracija služi nije dobar po zdravlje žena. Biranje ginekologa nije jednostavno kao biranje žvakaće gume ili boje kratkih čarapa pa da ne pravi neku bitnu razliku, i baš zbog toga se ne može obavljati “na slepo” tačnije pre upoznavanja sa lekarkom/om i bar jednog izvršenog pregleda. Na tom pregledu žena može da utvrdi da li joj odgovara način rada sa tom osobom, da li smatra da se prema njoj odnosi sa poštovanjem i da li sluša njene potrebe i nakon toga da odluči da li želi stalno lečenje.

Biranje lekara je nešto čega se osoblje veoma oštro pridržava, i nećete biti primljene ukoliko ste došle kada on/ona ne radi, već će Vas sestra vratiti sa šaltera i poručiti da “dođete u smenu u kojoj je Vaš izabrani lekar” jer njih ne interesuje to što Vama nije dobro. Strpite se do sutra. Ili do sledeće nedelje. VI STE IZABRALE, a ako želite da promenite odluku moraćete da prođete kroz čitavu administrativnu torturu i pismeno objašnjavanje /u formularu!/ zbog čega više ne želite da posećujete lekara/ku – anonimnost isključena.

U tom slučaju će pre pacijentkinja biti stigmatizovana nego lekar/ka koji nisu obavljali svoj posao onako kako bi trebalo, jer šta ona ima tu da “opanjkava” kolege/inice kao da “ona zna nešto”.

 – Da li je državno zdravstveno osiguranje dovoljno dobro da mu se veruje?

Sudeći prema brojnim negativnim iskustvima koja su me šokirala, veoma je teško pronaći lekare/ke kojima se može u potpunosti verovati, odnosno mora se tražiti veoma pažljivo, isključivo po preporuci, a to važi i za državne i privatne ordinacije.

– Zašto je važno da ja odgovorim na ovo pitanje?

Zato što se dijalog o problemu mora pokrenuti kako ne bi izgledalo da ne postoji, zato što mnoge žene imaju ožiljke koje su napravili ginekolozi i zato što svaka žena ima pravo na tretman kakav zaslužuje – da njeno zdravlje bude na prvom mestu i da je tretiraju sa pažnjom i poštovanjem.

Pokretanje dijaloga o ovome u javnom prostoru ima ulogu alata koji će žene ohrabriti da se suprotstave onome što im je neprijatno, nelagodno, nelogično ili bolno i da ne posmatraju lekare kao sveznajuće i uvek u pravu, već da se ne plaše da potraže i mišljenje drugog lekara ukoliko osećaju da im je to potrebno.

Važno je kako se TI osećaš a ne šta drugi misle!

Podeli ovo sa svim ženama sa kojima možeš jer zaslužujemo bolju zdravstvenu zaštitu od one koju dobijamo.

 

 

6 naučnica koje su bile žrtve seksizma

Uprkos ogromnom napretku koji je ostvaren tokom poslednjih decenija, žene i dalje moraju da se bore protiv predsrasuda koje vladaju o naučnicama;

Britanska naučnica Rozalind Frenklin radi sa mikroskopom.

Izvor: Science Source

Autorka: Jane J. Lee

Objavljeno 19. Maja 2013.

Originalni tekst

Prevod: Ana Milanović

U aprilskom izdanju magazina National Geographic objavljena je priča o pismu u kome je naučnik Fransis Krik (Francis Crick) opisao strukturu DNK svom 12-godišnjem sinu.

Krik je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za otkriće strukture DNK lanca, zajedno sa kolegama Džejmsom Votsonom (James Watson) i Morisom Vilkinsom (Maurice Wilkins).

Više osoba je komentarisalo ovu priču ukazujući da jedno ime nedostaje na spisku imena Nobelovaca: Rozalind Frenklin (Rosalind Franklin).

Ona je bila britanska bio-fizičarka koja se takođe bavila proučavanjem DNK. Podaci do kojih je ona došla su bili presudni za Krikov i Votsonov rad. Ali, ispostavilo se da Frenklin nije bila odgovarajuća kandidatkinja – preminula je četiri godine pre nego što su Votson, Krik i Vilkins primili nagradu, a Frenklin nikada nije dobila posthumno priznanje.

Ali čak i da je bila živa, velike su šanse da bi svakako bila “preskočena”. Kao mnogobrojne naučnice Frenklin je bila uskraćena za priznanje tokom cele njene karijere. Ona svakako nije bila prva žena koja je podnosila nerazumevanje i ponižavanje u svetu nauke u kom su dominirali muškarci, ali njen slučaj je nečuvena nepravda, izjavila je Rut Levin Sajm (Ruth Lewin Sime), penzionisana profesorka hemije na Sacramento City Collegeu, koja je pisala o ženama u nauci.

Tokom proteklih vekova, istraživačice su bile primorane da rade kao “volonterke” pri fakultetu, a sva priznanja za značajna otkrića su bila dodeljivana njihovim kolegama, dok su imena naučnica bila uklanjana iz udžbenika.

Naučnice su vrlo često radile sa tričavim resursima i bile bitke kako bi postigle to što su postigle, i to samo “da bi zasluge pripale njihovim muževima ili kolegama“, izjavila je En Linkoln (Anne Lincoln) sociološkinja sa Southern Methodist Univerziteta u Teksasu koja se bavi proučavanjem predrasuda sa kojima se sreću žene u nauci.

Današnje naučnice veruju da su se stavovi izmenili, kako je izjavila Lora Hups (Laura Hoopes) sa Pomona koledža u Kaliforniji koja je vrlo opširno pisala o ženama u nauci – “sve dok ih ne lupi po nosu“.

Predrasude prema naučnicama više nisu toliko očigledne, ali to nikako ne znači da su nestale.

Predstavljamo šest istraživačica koje su svojim radom postavile temelje u nauci, a čija imena su vam potpuno nepoznata iz jednog razloga: zato što su žene.

Džoslin Bel Burnel (Jocelyn Bell Burnell)

Rođena u Severnoj Irskoj 1943, Džoslin Bel Burnel otkrila je pulsare dok je još bila na postdiplomskim studijama na Kembridž univerzitetu u Engleskoj.

Pulsari su ostaci velikih zvezda koje su doživele supernovu. Samo njihovo postojanje demonstrira da ti zvezdani giganti nisu sami sebe oduvali u zaborav – umesto toga, za sobom su ostavili male, rotirajuće zvezde neverovatne gustine.

Bel Burnel je otkrila kontinuirane signale koji se emituju zahvaljujući rotaciji, dok je analizirala podatke koji su stizali sa radio teleskopa u čijem sklapanju je i ona učestvovala, a bili su odštampani na tri milje dugačkom papiru.

Pronalazak je bio vredan Nobelove nagrade, ali je 1974. godine nagrada za fiziku dodeljena Entoniju Hjuišu (Antony Hewish) – mentoru sa kojim je radila Bel Burnel, i Martinu Rajlu koji se takođe bavio astronomijom na Kembridž univerzitetu.

Ovo “odbijanje” je izazvalo “talas sažaljenja” za Bel Burnel. Ali u intervjuu koji je dala za National Geographic, astronomkinja se čvrsto držala činjenica.

– Slika koju su ljudi tada imali kada se radilo o praktikovanju nauke je bila takva da je muškarac bio na višoj poziciji – i uvek je to bio muškarac – koji je pod sobom imao gomilu “podanika”, mlađih saradnika i saradnica od kojih se nije očekivalo da misle već da urade ono što im je rečeno – objasnila je Bel Burnel koja sada radi kao gostujuća profesorka atronomije na Oksford Univerzitetu.

Ali uprkos sažaljenju i revolucionarnom radu, Bel Burnel je kaže da je uvek morala da se povinuje dominantnom stavu prema akademkinjama.

– Nisam uvek dobijala istraživačke zadatke – izjavila je Bel Burnel. Mnoge pozicije koje su ovoj astrofizičarki ponuđene tokom karijere su bile u domenu podučavanja ili administrativnih i menadžerskih dužnosti.

– Bilo je užasno teško usaglasiti porodicu i karijeru – rekla je Bel Burnel, i to delom zbog toga što univerzitet na kom je radila nije imao odredbe koje su se odnosile na materinsko odsustvo nakon porođaja.

Od tada je počela da se odnosi veoma zaštitnički prema akademkinjama. Neke škole su im pružile podršku ali je Bel Burnel želela sistemski pristup problemu, kako bi se povećao broj istraživačica.

Ona je nedavno počela da presedava radnom grupom za “Royal Society of Edinburgh” sa zadatkom da pronađe strategiju za povećanje broja žena u oblastima nauke, tehnologije, inžinjeringa i matematike u Škotskoj. (Saznajte više o Bel Burnel)

 Ester Lederberg (Esther Lederberg)

Rođena u Bronksu 1922. godine, Ester Lederberg je odrasla kako bi postavila temelje za buduća otkrića o genetskom nasleđu kod bakterija, regulaciji gena i genetičkom rekombinovanju.

Bavila se mikrobiologijom, a možda je najpoznatija zbog otkrića virusa koji inficira bakterije – pod imenom lambda bakteriofag do kog je došla 1951. godine dok je bila na Univerzitetu Viskonsin.

Lederberg je, zajedno sa prvim mužem Džošuom Lederbegom (Joshua Lederberg) razvila i veoma jednostavan način da se bakterijske kulture lako prebacuju iz jedne u drugu Petrijevu šolju. Taj postupak je nazvan “replica plating” ili “tehnika otiska“, što je omogućavalo testiranje otpornosti bakterija na antibiotike. Lederberg metod je i danas u upotrebi.

Rad koji je Džošua Lederberg obavljao sa tehnikom otiska je odigrao značajnu ulogu za njegovu karijeru, tačnije za dodeljivanje Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu 1985, koju je Lederberg primio zajedno sa Džordžom Bidlom (George Beadle) i Edvardom Tejtumom (Edward Tatum).

– Ona zaslužuje priznanje za otkriće lambda bakteriofaga, za njen rad na F faktoru plodnosti i, posebno, za tehinku otiska – napisao je u mejlu Stanley Falkow mikrobiolog u penziji sa Stenford univerziteta.

Ali nije ga dobila.

Lederberg nije imala fer tretman ni kada se radilo o njenoj akademskoj poziciji na Stenfordu, rekao je Falkow, njen kolega koji je govorio na memorijalnoj službi 2006. godine.

– Morala je da se bori samo da bi dobila poziciju asistentkinje uz profesora istraživača i to u momentima kada je sasvim sigurno trebalo da ima kompletnu profesorsku poziciju. Ali nije bila jedina. Sve žene su tada bile loše tretirane na akademiji – zaključio je on.

Chien-Shiung Wu  (Čin Šajung Vu)

Rođena u mestu Liu Ho u Kini 1912. godine, Čin Šajung Vu je preokrenula zakone fizike i učestvovala u razvoju atomske bombe. Vu je regrutovana na Kolumbija univerzitet u četrdestim godinama kao deo “Menhetn Projekta” i sprovodila je istraživanja na detektovanju radijacije i obogaćivanju uranijuma.

Ona je ostala u Sjedinjnim državama i posle rata, i postala je poznata kao jedna od najboljih eksperimentalnih fizičarki tog doba, izjavila je Nina Bajers (Nina Byers), penzionisana profesorka Univerziteta Kalifornije, Los Anđeles.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, dva teorijska fizičara Tsung-Dao Lee i Chen Ning Yang su se udružili sa Vu kako bi joj pomogli da opovrgne zakon pariteta. Taj zakon nalaže da u kvantnoj mehanici, dva fizička sistema – kao što su atomi – koji su odraz u ogledalu jedan drugom, treba da se ponašaju na identičan način.

Eksperimenti koje je sprovodila Vu, koristeći cobalt-60 radioaktivni oblik metala kobalta, srušili su zakon pariteta koji je bio uvažavan trideset godina.

Ova prekretnica u fizici dovela je do toga da Yang i Lee dobiju Nobelovu nagradu 1957. godine – ali ne i Vu koja je bila izostavljena uprkos njenoj ogromnoj ulozi.

– Ljudi su smatrali da je [takva odluka za dodelu Nobela] sramna – rekla je Bajers.

Pnina Abir-Am, istoričarka nauke sa Univerziteta Brandejs složila se, dodajući da je nacionalnost takođe igrala bitnu ulogu.

Wu je umrla 1997. godine od moždanog udara u Njujorku.

Lisa Majtner (Lise Meitner)

Rođena u Beču u Austriji 1878. godine, Lisa Majtner i njen rad u oblasti nuklearne fizike doveli su do otkrića nuklearne fisije – odnosno do saznanja da se nukleus atoma može rascepiti na dva dela. To otkriće je postalo osnova za nastavak rada na konstruisanju atomske bombe.

Njena priča je komplikovani čvor seksizma, politike i nacionalnosti.

Nakon što je završila doktorat iz fizike na Univerzitetu u Beču, Majtner se preselila u Berlin 197. godine i započela saradnju sa hemičarem Otoom Hanom (Otto Hahn). Njihova naučna saradnja je potrajala preko 30 godina.

Nakon što su nacisti aneksirali Austriju u martu 1938. Majtner, koja je bila jevrejka, uspela je da ode u Stokholm u Šveskoj. Nastavila je rad sa Hanom, uz tajnu prepisku i sastajanje u Kopenhagenu, novembra iste godine. Iako je Han izvodio eksperimente koji su išli u prilog ideji o nuklearnoj fisiji, nije bio u stanju da pruži i objašnjenje za te rezultate. Majtner i njen nećak, Oto Friš (Otto Frisch) su uspeli da iznedre neophodnu teoriju.

Han je objavio njihove rezultate, bez uključivanja Majtner kao ko-autorke, iako više izvora potvrđuje da je Majtner dobro shvatala ovaj “propust” uzimajući u obzir aktuelnu situaciju u nacističkoj Nemačkoj.

– To je bio samo početak odvajanja zasluge za otkriće nuklearne fisije i Lise Majtner – rekla je Rut Levin Sajm, autorka biografije Lise Majtner.

Drugi faktor koji je doprineo znemarivanju značaja rezultata koje je Majtner postizala, svakako jeste njen rod. Majtner je jednom napisala prijatelju kako je biti žena u Švedskoj tada bilo veoma blizu zločinu. Naučnici koji su bili članovi Komiteta za Nobelovu nagradu, pokušavali su da je u potpunosti isključe. Zbog toga je Han osvojio Nobelovu nagradu za hemiju 1944. godine, za otkriće mogućnosti cepanja atoma.

–Kolege koje su radile sa Majtner u to vreme, uključujući fizičara Nilsa Bora (Niels Bohr), osećali su da je ona imala značajnu ulogu u otkrivanju nuklearne fisije – rekla je Sajm.

Ali, pošto njeno ime nije stajalo na prvom objavljenom radu koji je potpisao Han i bila je izostavljena prilikom dodele Nobelove nagrade, ona ni godinama kasnije nije bila povezivana sa otkrićem.

Niklearna fizičarka Lisa Majtner je preminula 1968. u Kembridžu u Engleskoj.

Rozalind Frenklin (Rosalind Franklin)

Rođena 1920. u Londonu, Rozalind Frenklin je koristeći x-zrake (rendgednske zrake) fotografisala DNK lanac, i na taj način postavila temelje za menjanje postulata biologije.

– Ovo je možda jedan od najpoznatijih i najsramnijih slučajeva kada je istraživačici bila oduzeta prilika da prihvati zasluge za svoj rad – rekla je Levin Sajm.

Frenklin je doktorirala iz fizičke hemije na Univerzitetu Kembridž 1945, a zatim je provela tri godine na institutu u Parizu gde je proučavala tehnike difrakcije x-zraka, kao i mogućnost da se odredi molekularna struktura kristala. (Više informacija o njenom obrazovanju i kvalifikacijama možete pronaći ovde)

Vratila se u Englesku 1951. kao saradnica na istraživanju u laboratoriji Džona Rendala (John Randall) sa Kings koledža u Londonu. Ubrzo nakon toga je srela Morisa Vilkinsa (Maurice Wilkins) koji je vodio sopstvenu grupu istraživača koji su proučavali strukturu DNK.

Franklin i Vilkins su radili na odvojenim DNK projektima, ali je Vilkins greškom mislio da je Frenklin samo asistentkinja u Rendalovoj laboratoriji, umesto da je vodila sopstveni istraživački projekat.

U međuvremenu, Džejms Votson i Frensis Krik, koji su takođe bili na Kembridž univrezitetu, pokušavali su da odrede strukturu DNK. Oni su komunicirali preko Vilkinsa koji im je u jednom trenutku pokazao sliku DNK koju je Frenklin napravila – poznatu kao “Fotografija 51”  –  i to bez njenog znanja ili dozvole.

Ta fotografija je omogućila Votsonu, Kriku i Vilkinsu da zaključe koja je tačna struktura DNK, kako bi kasnije i objavili otkriće kroz seriju članaka u žurnalu “Nature”, aprila 1953. godine. Frenklin je objavila rad u okviru istog izdanja, pružajući detaljniji opis DNK strukture.

Fotografija DNK molekula koju je Frenklin snimila, bila je ključna za dešifrovanje njegove strukture, ali su samo Votson, Krik i Vilkins primili Nobelovu nagradu za fiziologiju/medicinu 1962. godine.

Frenklin je umrla od raka jajnika 1958. u Londonu, četiri godine pre nego što su Votson, Krik i Vilkins primili “Nobela”. Budući da se ova nagrada ne dodeljuje posthumno, nikada nećemo saznati da li bi Frenklin ikada dobila priznanje za svoj rad. (Saznajte više o Frenklin i “Fotografiji 51”.)

Neti Stivens (Nettie Stevens)

Rođena 1861. u Vermontu, Neti Stivens je izvodila studije koje su bile ključne za dokazivanje teorije da je pol organizma određen njegovim hromozomima a ne faktorima iz okruženja.

Nakon što je završila doktorat na Brin Mor koledžu u Pensilvaniji, Stivens je nastavila istraživanje o tome šta određuje pol.

Radeći sa brašnastim crvima, zaključila je da mužjaci proizvode spermu sa X i Y hromozomima, a da ženke proizvode samo reproduktivne ćelije sa X hromozomima. To je bio dokaz koji je podržao teoriju o tome da je pol direktno određen genetikom organizma.

Kolega istraživač, Edmund Vilson (Edmund Wilson) bavio istraživanjem u istoj oblasti, ali je došao da istovetnog zaključka tek nakon što je Stivens došla do svog rezultata.

Stivens je bila još jedna žrtva fenomena poznatog kao Matilda efekat  – represija ili potpuno oduzimanje zasluga za naučna dostignuća do kojih su došle naučnice.

Tomasu Hantu Morganu (Thomas Hunt Morgan) koji je u to vreme bio priznati genetičar, često su pripisivane zasluge za otkriće da horomozomi određuju pol organizma. On je prvi napisao genetički udžbenik i na taj način je želeo da uveća svoj značaj.

– Udžbenici imaju tu groznu tendenciju da se oslanjaju na iste dokaze kao i drugi udžbenici – rekla je Lora Hups (Laura Hoopes) profesorka na Pomona koledžu, i zbog svega toga se ime Stivens nije povezivalo sa otkrićem o tome šta determiniše pol.

Hups je ubeđena da je Morgan zasluge u mnogome dugovao otkrićima do kojih je došla Stivens.

– On se istovremeno dopisivao sa više naučnika i raspravljali su o njegovim teorijama, ali pisma koja su slali Morgan i Stivens uopšte nisu bila kao ta. On se raspitivao i detaljima eksperimenata koje je izvodila – dodala je Hups.

– Kada je umrla od raka dojke u decembru 1912., Morgan je o njoj pisao u žurnalu “Science”, rekavši da je verovao da je ona imala sužen pogled na nauku , ali to je bilo tako samo zato što je nikad nije ni pitao – zaključila je Hups.

Sada mi želimo da postavimo pitanje: Koga biste dodali na ovu listu naučnica koje nisu dobile priznanje za svoj rad?

 

“Ženskocentrično” moje dupe

Pronašla sam veoma “zanimljiv” tekst Vladislava Đorđevića, videla da je čovek u takvim nedoumicama i da se znoji pod teškim pitanjima pa sam odlučila da mu na neka i odgovorim. Onako, feministički humano, da mu bude lakše.

Svi ćirilični citati su iz njegovog teksta “Ženskocentrična muzika”.

У Новом Саду је свака четврта девојка између 18 и 38 године неудата. Слична је ситуација и у другим градовима Србије. Зашто има толико много неудатих девојака? Да ли зато што су физички непривлачне? Наше девојке не само да нису непривлачне, него спадају у ред најлепших на свету. Да ли зато што су необразоване? Наше девојке су, у целини узев, доста образоване. Наше девојке су лепе, образоване, а многе су и материјално ситуиране. Зашто су онда неудате?

Ponudiću jedan od mogućih odgovora na ovaj tužni muški vapaj upućen prokletoj dekonstrukciji porodice i braka, tog nukleusa srpskog društva, za koju su krive proklete žene.

Devojke se ne udaju zato što ne žele da postanu žrtve.

Od početka godine, i to samo do kraja februara je zabeleženo 13 smrtnih slučajeva kao ishod porodičnog nasilja. Od njih su 11 bile žene, dvoje su bila deca. Izveštaji o radu centara za socijalni rad pokazali su da 80% žrtava jesu žene, nakon toga deca i stariji.

Da li Vam to nešto govori o privilegijama koje beli muškarci uživaju u balkanskom okruženju?

U Srbiji su mnoge žene potencijalne žrtve porodičnog nasilja, dok neke nisu ni svesne da trpe nasilje, a devojke su vrlo često ugrožene od svojih momaka i ne samo da plaćaju životom nego bivaju spaljene ili zadavljene.

Ili muž supruzi odseče uvo dok leži onesvešćena zbog njegovih udaraca.

Ako Vas zanimaju detaljnije statistike iz perioda 2007-2010, možete ih naći u tekstu sa bloga Izvan Kuhinje, gde se može jasno videti prevaga muških počlinilaca zločina u odnosu na ženske, a evo i statistika sa poslednjeg obavljenog popisa stanovništva 2010. godine koje kažu da stanovništvo Srbije čini 51,36 % žena i 48,64% muškaraca.

Takođe, pojedine žene su u situaciji da se pitaju kako su se uopšte usudile da budu u vezi sa muškarcem koji se bez mnogo greške može uporediti sa tempiranom bombom i iako pište i svićkaju crveno, upozoravaju i odbrojavaju do trenutka eksplozije (VELIKA IVANČA), a niko ne obraća pažnju, ne prijavljuje i ne sprečava nasilje, već se o tome ćuti.

I da, na kraju je žena kriva. Za bilo šta.

Đorđevićeva teorija me najviše podseća na ovu šalu i možda bih se i nasmejala da mi se ne povraća.

Da li smatrate da je takav život nešto za poželeti? Da li bi nekom od vas bilo u redu da se vaše postojanje svodi na sposobnost da oplodite jajnu ćeliju i nameštate testise u javnosti, dok skrušeno slušate ono što Vam je rečeno i prihvatate te “pravedne” udarce, jer je to, u stvari Vaša uloga, ili da budete posmatrane kao hodajući inkubator za proizvodnju podmlatka?

Jedna žena se upravo u to pretvorila jer je samo za vreme trudnoće muž nije tukao – trudnoću je videla kao način za izbegavanje po kojeg udarca pa je za deset godina zatrudnela 13 puta, a rodilo se samo četvoro dece.

Istovremeno sve to treba da izvedete dok završavate fakultete (pff pa kako da se neko sramoti domaćicom bez fakulteta?!), dok se kinjite garderobom, stereotipima i kozmetikom, a zašto?

Da bi vas neko posle ubio zato što ste pametne(i), lepe(i), duhovite(i).

Оно што њих спречава да се удају није неки њихов недостатак, него вредносни систем којим су напојене.

Naravno da nije u pitanju njihov nedostatak, u pitanju je mentalni nedostatak muškaraca *i žena!* koji(e) ženu posmatraju na isti način kao što to radi Đorđević – kao stvorenu za kuhinju, decu i privatnu sferu života dok drugi vladaju i njenom i sopstvenom javnom i biju je ako misli drugačije.

Čisto da vas obavestim, Domaćica je mrtva.

Slika: Lola Scarpita

U pitanju nije nešto što se naziva “vrednosni sistem ” već su u pitanju ljudska prava – niko, pa ni Žena (kahm..blargh..#furball) ne sme i ne treba da trpi zlostavljanje ili diskriminaciju, a čini mi se da je jasno da model koji je predstavljen u tekstu ne ukazuje na ravnopravnost polova i rodova, već “vrišti” da muškarci i žene treba i moraju voditi potpuno drugačije živote.

Čak i kada se radi o izboru muzike i konzumiranju popularne kulture autor se oseća pozvanim da  određuje šta ih kvari, a zatim i pojednostavljuje svu složenost društveno-političkih odnosa i svodi ih na…pop?!

Po britanskim studijama kulture i Rejmondu Vilijamsu pop kultura je narodska, življena i kreirana odozdo na dole – što znači da u odnosu na to bez problema mogu da zaključim da i muškarci, kojih u Srbiji ima 48.64% učestvuju u kreiranju kulturnih artifakata koji se proizvode za televiziju, šta više, nalaze se na upravljačkim pozicijama najvećih domaćih kuća: RTS, PRVA, PINK koje između ostalog emituju i pop muziku i emisije o kojima Đorđević piše.

Живимо у времену када популарна култура проповеда женски нарцизам. Популарни романи, популарна психологија и телевизијске емисије препоручују девојкама да буду размажене. И популарна музика прати тај тренд.

Ukoliko razmaženost u idiotskom kontekstu koji Đorđević raspreda znači pravo da se lične želje supruge bez problema stave ispred suprugovih, da se bira karijera umesto rađanja (pu, pu daleko bilo!) ili da se uživa u seksu i sopstvenoj seksualnosti bez osećaja krivice i stida, da se život oblikuje po sopstvenoj meri  (sa, i bez prostora za sise) onda hajde da budemo razmažene sve do jedne!

Takođe, ako se dizajniranje tela nametnuto ženama od strane dominantnog diskursa lepote i rastućih zahteva kozmetičke indutstrije koja prekraja ljudske želje i potrebe naziva “ženskim narcizmom” onda možemo i batine, jezikom kulturnih industrija, da nazovemo “samonametnutom neprijatnošću”, zar ne?

To je zapravo ženski narcizam – ona traži, prosto muči muškarca sve dok je ne prebije da bi posle mogla da bude u centru pažnje i izigrava mučenicu jer je to sada popularno u NVO sektoru.

Eto, sada možemo zaključiti da je pronicanje u tajne ženske ćudi Đorđevićeva tajna veština, k’o mađioničar!

„Размажена”

Хит сплитске певачице Јелене Розге има индикативан наслов: „Размажена”. Песма и спот говоре о младој девојци која бежи са венчања изазивајући збуњеност и неверицу свих окупљених поготово несуђеног младожење. Песма је хит, јер одражава нарцисоидни менталитет многих девојака.

Evo, jedna pesma muških izvođača koji “ne smeju ništa loše da kažu o ženama” jer je to odma’ protumačeno kao seksistički i mizogino od strane “talibanskih agresivnih feministkinja”.

„Ко влада светом?”

Један хит америчке певачице Бијонсе (Beyoncé) гласи „Ко влада светом?” („Who Run The World?”) У пeсми се понавља то питање и одмах на њега одговара: „Девојке!” („Girls”!). Некада су се девојке васпитавале да буде скрушене и понизне, а данас да „владају светом”. Сасвим је неприлично да владарице света икоме кувају ручак. Стога је сасвим разумљиво што остају неудате.

Samo ću napomenuti da je ova pesma na njenom albumu koji se najgore prodavao.

Da, i sigurna sam da žene vladaju svetom i radi prikrivanja svoje dominacije one same sebe primoravaju na prostituciju, primanje udaraca, ponižavanje, nejednake plate, kršenje staklenih plafona, osudu okoline ako se ne uklope u kalup idealne domaćice, supruge, majke?

Ako ćemo tako, možda i delfini upravljaju kosmosom, ko zna šta oni među sobom pričaju a mi ne razumemo?!

I sigurna sam i da je Đorđević sigurno jedini na svetu koji bukvalno tumači ovu pesmu, koja meni zvuči kao bajka u formi sladunjavog vikend romana upućena ženi koja može da zanemari činjenicu da se Beyonce potpuno izgubila i pretvorila se u Mrs. Carter entitet nakon udaje za Jay Z-ja. Knowles who?!

Ne brinite Đorđeviću, slomila se!

„Убиство мушкарца”

У женском нарцизму је Розгу и Бијонсе превазишла америчка певачица Ријана (Rihanna). Њена песма „Убиство мушкарца” („Man Down”) садржи стих: „О, мама, мама, мама, управо сам убила мушкарца” („Оh mama, mama, mama, I just shot a man down”). Песма говори о девојци која убија свог љубавника на јавном месту („In central station”). Спот почиње сценом у којој мушкарац бива устрељен у главу. У САД, као и било где другде, не може се замислити песма „Убиство жене”. Такав певач (и сви други редом) одмах би били оптужени за „мизогинију”. Али када једна млада девојка пева о убиству младића то се прихвата као обичан штос.

Oni ne pevaju o tome, oni pucaju i prebijaju!

Je l’ štos što je njen sada bivši momak, takođe pop zvezda, nju zaista tukao a zatim istetovirao prizor njenog pretučenog lica na vratu da se šepuri time kao nekakvim bolesnim trofejom?  Odličan štos.

Da li je zabavno to što zahvaljujući društvenoj klimi dečaci šamaranje devojčica smatraju sasvim legitimnim načinom komunikacije? To nije ništa drugo do divljaštvo koje se svakodnevno potvrđuje kao prihvatljivo!

U ovom slučaju mogu da tumačim pesme “Girls” ili “Man down” kao invertovanu stvarnost koju je Mile Kitić tako plastično i detaljno opevao u pesmi i prikazao u spotu “Paklene godine”.

Naravoučenije:

Ako kreten na kraju plati, nema veze što te je maltertirao i ubijao od batina prethodnih 10 godina.

Novac spira SVE.

Evo i svežijeg primera – slikar u prostorijama ministarstva išamarao je zamenicu direktora Muzeja istorije Srbije, Lidiju Bogdanović i dobio samo – otkaz.

Живимо у времену када се и најмањи наговештај нечега што би могло бити женама неугодно одмах проглашава „мизогиним”. Стога се уметници плаше да изразе било шта што би на то могло личити. Мушки певачи једва да се усуде да искажу љубав некој жени, а о помену неке сексуалне везе – нема ни говора. Ту празнину су преузеле жене. Њима је – за разлику од мушкараца – дозвољено да супротни пол третирају како им је воља.

Slika: Lola Scarpita, Dogs of war

Šmrc, jadni muškarci.

JADNI, JADNI JADNI!

Laju kučke na njih. Ružne kučke.

Будући да популарна музика учи девојке да буду „размажене”, „владају светом” и „убијају мушкарце” сасвим је разумљиво што има много неудатих девојака и неожењених младића. Наравно, поплава невољног целибата није последицa само женске нарцисоидне културе, него и других друштвених сила које су се упрегле да сруше омрзнути „патријархат”. Резултат свег тог удруженог феминистиког подухвата је јасан: свака четврта девојка у градовима Србије чека свог принца надајући се да ће одолети искушењу да га убије на јавном месту.

Budući da očevi sopstvenim primerom i majke svojom ćutnjom i trpnjom, ali dominantno i mediji i okruženje, uče momke da budu nasilnici jer to nije ništa strašno, da je udariti drugu osobu sasvim normalna stvar (čak i podržavana u nekim slučajevima) ako ima drugačije mišljenje i pokuša da ga iskaže, da je žena manje vredna samo zato što je žena a da je muškarac bolji samo zato što ima malo više mesa među nogama, ne znači da feministkinje idu okolo spremne da pucaju u prinčeve.

To znači samo da Đorđević nema pojma o feminizmu i feministkinjama.

Da je drugačije ne bi mu palo na pamet da napiše da one “čekaju svog princa” da bi se udale pa ubile. Ako to požele, feministkinjama nisu potrebni prinčevi da bi bile princeze ili bilo šta drugo.

Takođe, nema pojma ni o dedukciji i argumentovanju sopstvenih teza budući da nijedna nije potkrepljena činjenicama već se oslanja isključivo na autorov autoritet, koji je u mojim očima veliki taman toliko da ga možda pozovem da “mrda tu stvar”, bez da priča.

Ajmo, Vlado – mrdaj!