.ana.

I like it noisy, darling.

U LICE CENZURI

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult – B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin’
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski – B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica – 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa’s Blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić
Sanja Zrnić

In the face of censorship

In the days when, due to neglect, incompetence and irresponsibility of the government, brave and humane citizens are taking over the functions of the state and helping the afflicted in the flooded and flood-threatened regions – the government is wasting time and energy on violating the freedom of expression by attacking and shutting down websites calling for them to assume responsibility. 

In just a few days, blog “Druga strana” (Other side) and portal “Teleprompter” were temporarily disabled, and the entire Dragan Todorović’s blog on “Blic” portal was deleted after he had re-published a text listing the reasons why Aleksandar Vučić should resign. We have no reason to doubt that similar instances of censorship will happen in the future. 

With the lack of strong parliamentary opposition, and just a few print and electronic media critiquing the regime, the government of Aleksandar Vučić and its aids are attacking the critical thought on the Internet, stifling freedom of expression. Faced with inconvenient questions and facts, the government is resorting to force, proving they lack arguments to defend their actions.

We demand the government immediately stop attacking the freedom of expression, stop interfering with critical websites and pages, and to start answering questions rightfully posed by the public. 

We demand the government respect all other rights and liberties, as well as rule of the law.

We demand the names of those killed by the floods be published immediately.

We demand transparency in managing the donated money. 

We demand all the representatives of the government, regardless of their governing position, assume full moral and legal responsibility for each life that could have been saved had they not been neglectful, incompetent and irresponsible, as well as for destroyed property that could have been protected had they adequately reacted.

We demand the end of censorship and the beginning of responsibility.

Advertisements

Velikosrpstvo u pantalonama od džinsa: Kohezivni elementi srpske popularne kulture

313683_194963440584554_218459242_n

Pre nego se usudim na analiziranje kohezivnih elemenata srpske popularne kulture, moram se zapitati – šta je to kultura?

Da li je to nešto što nastaje odozdo na gore, življena energija radničke klase i izraz otpora, ili je pak u pitanju ideološki planirano demonstriranje moći kroz lako svarljive elemente “kulture sa malim k“, kroz politički estetizovanu ideologiju upakovanu u šund literaturu koja se plasira na trafikama i benzinskim pumpama, turbo-folk muziku koja “prodaje” univerzalne emocije, navijačke rituale i uopšte umetničke izraze u potpunosti oslobođene Benjaminove aure, jednostavno smeštene u domen profanog?

Možda su Leo Lovental i Montenj bili u pravu kada su “osudili” masovnu kulturu jer, kako mi se čini, ona je ništa drugo do instrument za oblikovanje gline kako bi se ukalupila u model razvoja nacionalne svesti, pri čemu Berk to izdvaja kao jedan od osnovnih zadataka kulture jednog naroda. Nacionalna svest je samo jedan od delova koji se sklapaju na političkoj pokretnoj traci, ali se demonstrira kroz prividnu polisemiju koja se na kraju dana uvek svede na isto – jaz između ne-vladajuće (radničke) i vladajuće klase se posredstvom popularne kulture ne smanjuje već postaje sve dublji[1], uprkos učešću narodnih masa u sva tri aspekta[2] koja po Rejmondu Vilijamsu definišu jednu kulturu.

Dejvid Gracijan piše da su i načini na koji se ljudi odevaju, uređuju domove i pripremaju svoju hranu sastavni deo kulture, način na koji formiraju svoje simbole i pridaju im značenja koja su ništa drugo do konstrukti društva, pri čemu je sve to otelovljeno u poznatoj formi sa kojom može da se izgradi intiman odnos, i ja verujem da je upravo to mesto na kome popularna kultura izvire – mesto bliskosti sa simbolima proisteklih iz ekonomsko-društvenih odnosa koji se kriju pod plaštom impotentne tradicije[3]. To me dalje usmerava na stranu marksističke tradicije, na kojoj je jasno da su forma i razvoj kulture uslovljeni klasnim položajem. Suprotno Hegelovom stavu, “Marks je pisao da svest ljudi ne određuje njihovo društveno biće, već da njihovo društveno biće određuje njihovu svest.[4]

Verujem da je kultura najbezbednije mesto (toliko očigledno da niko iz “ciljne grupe” ne oseća sumnju) demonstriranja vladajuće ideologije –sa jedne strane je to izgradnja nacionalnog duha putem simbola koji ujedinjuju i podgrevaju patriotizam i želju za očuvanjem nukleusa srpskog društva, kroz mnogobrojne prakse kao što su odlasci u crkve, u fabrike na posao, škole (Gramšijev ideološki aparat), na stadione radi velikog derbija koji je opet forma koja nudi još dublji i novi osećaj pripadnosti, a zatim i na koncerte, predstave i televizijske emisije gde se kroz euforiju trenutka stiče neponovljivi osećaj zajedništva, koji bar na momente kreira homogenu publiku i prevazilazi klasne razlike koje mogu samo trenutno da se sakriju demokratizovanim aktivnostima “za sve” ali suštinski ostaju tu jer su zapravo osnova nastanka kulture u Srbiji, ili u bilo kom društvu sa razvijenom tržišnom ekonomijom.

U takvim društvima je sve roba[5], što je primenljivo na sve forme kulture jer se sve mogu prodati, a “reč je o tome da ekonomski sistem određuje masovnu proizvodnju i masovnu potrošnju, ideološki reprodukuje sebe u robi koju proizvodi…roba je materijalizovana ideologija”[6] i baš zbog toga ne mogu da poverujem u tvrdnju da popularna kultura nastaje “odozdo na gore” i da je narodska i življena. Ona jeste življena kultura u smislu da igramo po pravilima igre za koju i ne znamo da postoji, verujući da našim potezima ne upravlja “nevidljiva ruka” već mi sami.

Sa druge strane to je nastojanje da se ideološki zamaskira stvarna slika sveta i umesto nje se umetne transformisana ekonomska eksploatacija, koja nam neće poručiti da postoji velika nejednakost u tome kako društvo gleda na pripadnike radničke klase u odnosu na pripadnike intelektualne elite hegemonije, već se “činjenica da postoji ekonomska eksploatacija skriva i pričom o tržišnoj suverenosti i jednakosti kojom nas uveravaju da smo svi mi potrošači”[7], u ovom slučaju potrošači popularne kulture koja je društveno sveprožimajuća.

Upravo radi prikrivanja odnosa /kako intelektualne, tako i ekonomske/ moći, kroz interesnu mrežu se propuštaju “univerzalne” vrednosti zasnovane na kvazi-tradiciji[8], a koje se kanališu kroz religiju, porodične vrednosti, imidž “balkanca mužjaka” odbijanje Ženskog i oblikovanje u pokorno žensko, poistovećivanje sa idolima (Ceca, Draža, Tesla, Đinđić, Nole..itd) sa nadom u uspeh i bolje sutra bez ekonomske krize, /nedoživljeni srpski san/ ali i višegodišnje kolektivno nezadovoljstvo režimom koji smo mi sami izabrali. Moglo bi se reći da je srpska popularna kultura poput diskursa koji sistem dozvoljava, ali sa ciljem pozicioniranja i kontrolisanja u mrežnom sistemu odnosa diskursa moći, o kojima piše Fuko.

Popularna kultura, naizgled, nam daje slobodu[9] jer, uslovno rečeno, ravnopravno učestvujemo u svim žanrovima društvenih aktivnosti (politika, sport, religija, umetnost, kulinarstvo, moda i trendovi..itd) iz kojih ona proizilazi, što zapravo maskira sliku sveta u kom deluje dominantna intelektualna snaga vladajuće klase. Suštinski, ona “izražava odnose moći, i zato je Marks istakao da su ideje vladajuće klase u svakom periodu vladajuće ideje, tj. klasa koja je dominantna materijalna snaga u društvu istovremeno je njena dominantna intelektualna snaga”[10].

“Znaš me, znam te”

Sa predumišljajem upotrebljavam ovu krilaticu koja je često korišćena pri vršnjačkom nadmetanju, šepurenju i demonstriranju moći na određenom nivou, a koja vuče korene iz jednog od najreprezentativnijih izdanaka domaće popularne kulture, filma “Rane”, baš zbog toga što se može preneti i u odnos koji postoji između konzumenta/konzumentkinje sa jedne strane i popularne kulture sa druge: “Da bi se kultura shvatila, mora da bude otelovljena u nekoj prepoznatljivoj formi”[11].

404952_240171169397114_1764858760_n

Ne možemo da očekujemo da svaki/a Srbin ili Srpkinja uživaju simboliku performansa, eksperimentalne poezije ili konceptualnih dela, ili da zahtevamo da se zbog toga odreknu narodske, pučanske estetike i vinu se u nešto njima sasvim nerazumljivo a istovremeno neinteresantno zbog nemogućnosti da se identifikuju. Upravo zbog toga što je većinski deo društva nezainteresovan (velikim delom uslovljeno društveno-političkim-ekonomskim kontekstom[12]), ali i u nemogućnosti da se nosi sa velikim K, nastaje mešavina koja se naziva srpskom tradicijom, nasleđem– nazovite ga kako god želite, ali poenta će biti ista – potreba za simboličkim poretkom u kome konzumenti popularne kulture mogu da se prepoznaju, pozicioniraju i osete “svojim i slobodnim”.

Zbog toga verujem da je jedan od najsnažnijih kohezivnih agenasa upravo turbo-folk. Taj žanr je nastao na polisemičnom kosturu, prikupljao je elemente zapadne i istočne kulture koji su se sreli sa domaćim melosom, sistemom vredosti i stilom života, i kreirao posebnu neformalnu atmosferu koja omogućava ljudima da se osećaju prirodno i “slobodno, da budu svoji” što je isti efekat koji je džins pružao Fiskovim studentima. Klasne razlike nestaju dok se zagrljeni, razgaljeni gosti kafane vesele uz turbo-folk hitove, slušaoci i slušateljke se identifikuju sa tekstom pesama ili izvođačima, bez napora da izraze svoju nacionalnu pripadnost – jer ona je tu očigledna, dolazi do stvaranja sredine u kojoj se pojedinci i pojedinke osećaju dobro, čak sjajno, u tom paru farmerki, jer su pronašli “svoje mesto” i osećaju se “baš kao kod kuće”. Turbo-folk je način života jer je prožet simbolima neophodnim za identifikaciju i pozicioniranje srpskog naroda u okviru istorije: “Ljudi poseduju sposobnost simbolizacije koja je osnova njihovog kulturnog postojanja”[13].

“Mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole”

Upravo zbog gore navedenog, verujem da je ujedinjujući element srpske kulture upravo “velikosrpstvo” koje je sastavljeno od mnoštva sitnijih diskursa koji se u njega ulivaju, a koje sa jedne strane može imati viktimološki karakter, sa velikom dozom “Kalimero nepravde” koja je vekovima pritiskala srpsku naciju na geopolitičkoj vetrometini, dok sa druge strane može značiti i uzdizanje Srba i Srpkinja kao “nebeskog naroda”, prkosnog i snažnog, koji sa “verom u Boga[14]” svetu poručuje sledeće: “ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine”[15], što je opet još jedna krilatica koja potiče iz ogromnog sastavnog dela domaće popularne kulture, odnosno iz istoimene pesme turbo- folk žanra.

U skorijoj praksi to primećujem i kroz diskurse “Kosovo je Srbija” koji ne jenjava budući da je veoma bitan deo identiteta mnogih građana i građanki, kao i “Nole #1” koji se može smatrati jednako važnim, jer u najnovijim delovanjima, čak bez ikakvog pokušaja subliminalnog efekta, besramno hipnotiše porukom “Svaki moj uspeh je i vaš”[16] jasno gradeći još jednog od idola nove generacije koji zauzima mesto koje je nekada pripadalo, na primer, Aleksandru Đorđeviću ili Vladu Divcu, a na kome primalac poruke želi da se nađe[17]. To me dalje usmerava na činjenicu da su sport i navijačke grupe, posebno kada se radi o fudbalu, značajan ujedinjujući element Srbije, a posebno je interesantan fenomen koji se od početnog “da komšiji crkne krava”, u stadionskoj estetici transformisao u neizmernu radost kada suparnički tim izgubi, koja je mnogo većih razmera nego kada “naš” tim pobedi.

“Ženo, donesi mi lavor, operi mi noge!”

Iako se većina društava organizuje po principu patrijarhata, čini mi se da u Srbiji to poprima patološki oblik potrebe za dokazivanjem muškosti koje se dešava na svim poljima društvenog života. Naglašava se mačoizam, status “mužjaka lovca” koji kod kuće ima savršenu poslušnu ženu (bez prava na pobunu, stav, odbijanje) i jednako poslušno dete sa svim peticama, koga na stolu sačeka poslužen ručak, beli stolnjak i savršeno ispeglana košulja[18]. Primećujem da je takav odnos prema devojci/supruzi vrlo često prikazivan i u ostvarenjima popularne kulture počev od književnosti (sva dela autorke sa pseudonimom Mir-jam) i u televizijskim serijama (Selo gori a baba se češlja, Srećni ljudi, Bolji život, Ranjeni orao…itd) tako da nije čudno što postaje sastavni deo nacionalnog identiteta “Balkanaca”, ali istovremeno i opravdanje koje neretko izlazi i iz usta same žene, konzumentkinje tih sadržaja.

“Zelenija je trava u komšijskoj avliji”

Debor piše da je “vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremeno i polje u kojem potpuno dolaze do izražaja instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o brzini prevoza ili o supi iz kesice – na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno[19] što se može reći i za prosečne građane i građanke Srbije. Nakon marksističkog otuđenja od procesa rada koje se odvija tokom 8h radnog vremena, oni čekaju da se završi rad i da počne slobodno vreme, život, koji mogu da utroše gledajući televizijski program i jedući “GMO viršle iz mesare Matijević”[20], budući da im klasna pozicija više i ne dozvoljava.

Televizijski trend, koji više uopšte nije nov u domaćoj (ne)kulturi, jeste mahnito gutanje rijaliti programa svih vrsta koji gledaocima i gledateljkama pružaju osećaj olakšanja što oni nisu na mestima učesnika, uzbuđenja koje oni nemaju u sopstvenom životu, ili likovanja zbog pobeda koje nisu sami ostvarili­. “Vrlo bitno kod ovog šou programa je što pripada posebnom televizijskom žanru koji ima za cilj ne samo da reprodukuje realnost, već je čini smislenom – reprodukuje je na taj način da ona postane lako shvatljiva”[21] što me opet vraća na tezu Dejvida Gracijana da radi shvatanja, kultura mora da bude otelovljena u prepoznatljivoj formi, u formi nad kojom učesnici i učesnice popularne kulture mogu da budu dominantni ili da se sa njom poistovete.

“Gospodi pomiluj”

Neizostavan kohezivni deo u domaćoj kulturi svakako jeste pravoslavlje, koje se ujedno i smatra ujedinjujućim elementom nacije ali i sastavnih ćelija te nacije – porodice, što se opet transponuje u domen odnosa muž/žena, roditelji/deca, pojedinac/okruženje. Neizostavni artefakti poput sve popularnijih varijacija u kreiranju brojanica, krstića, ukrasa na slavskom kolaču i redizajniranih slika svetaca koje više nisu samo na kućnim već i na Facebook zidovima, generišu značajan profit upravo zato što hrane potrebu za zajedništvom, prepoznavanjem i prihvatanjem.

Pravoslavna srpska religija pruža osećaj pripadnosti istom cilju, diskursu ispravnosti i dobrog življenja, ali sa druge strane gradi i konstrukciju u kojoj pojedinci i pojedinke nisu priznati kao reprezentativni članovi društva, ukoliko se deklarišu kao ateisti, agnostici, katolici, muslimani..itd.

Uprkos snažnoj socijalističkoj sekularnoj tradiciji iz prethodnog veka, ovaj vid zajedništva je danas široko rasprostranjem što je još jedan očigledan dokaz ispisivanja i upisivanja nove tradicije u staru matricu, a opet i još jedna potvrda njenog nepostojanja – antagonizam u kakvom se nalazi i sama popularna kultura koja je u svim klasno podeljenim društvima duboko kontradiktorna – “popularna kultura protivreči sama sebi”[22].

Nakon svega navedenog, smatram da je najvažniji ujedinjujući element u srpskoj kulturi upravo potreba za zajedništvom, koje je istovremeno inadžijski i prkosno nastrojeno prema ostatku sveta, kao i poteba za naglašenim nacionalnim indentitetom na svim poljima. Odnosi u porodici, braku, društvu i politici su definisani količinom “srpskog” koje nosimo u sebi, a u zavisnosti od doze, to se očitava u izboru muzike, omiljenog sporta i tima, redovnih ili neredovnih odlazaka u crkvu, motanju sarme i peglanju košulja ili kupovini gotovog jela u Maxi-ju, pa sve do toga da li gledamo magazin “Oko” ili emisiju “Agape”, grozničavo pratimo “Farmu” ili “Zvezde granda”, glasamo za “Tomu” ili “Botu”.

Popularna kultura se demonstrira i u medijima, u zapadnom industrijom obojenom blještavilu koje naivno pokušavamo da prisvojimo, kreirajući mutant kulturu u kojoj pokušavamo da zadržimo nacionalni identitet podgojen novim šoubiznis modelima, idealima i životnim ciljevima sa belim ogradama i zlatim retriverima. Da li je to ono što svaki Srbin i Srpkinja sanjaju u sred ovog konzumerističkog društva u poznom kapitalizmu, ili je to prosto – popularno?

 

 

 

 

 

 

Bibliografija

1. Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture, FMK, Bеograd 2011.

2. David Grazian, Mixed it Up – Popular Culture, Mass Median and Society, W.W.

Norton, 2010.

3. Džon Fisk, “Amerika u džinsu”, iz “Džon Fisk, Popularna kultura”, prevod s engleskog Zoran Paunović, Clio 2001, str. 8-30

4. Ugo Fabijeti, Roberto Maligeti, Vinčenco Matera, Uvod u antropologiju: Od lokalnog do globalnog, prevela s italijanskog Mirela radosavljević, Clio 2002.

5. John Fiske, Television Culture (Studies in Communication Series), 1987.

6. Gi Debor, Društvo spektakla, anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 4

Drugo izdanje, radna verzija, prevod i prateći tekstovi: Aleksa Golijanin, 2004.

 

Webografija

www.youtube.com

www.mts.telekom.rs

http://www.vesti-online.com

 


[1] Možda zbog toga što intelektualne elite još uvek pripadaju Kulturi?

[2] 1) da označi umetnosti i umetničke aktivnosti, zatim 2) učene, pre svega, simboličke odlike određenog načina života, i, konačno, 3) sam proces razvoja.

[3] Tradicija je impotentna jer je kultura dinamična tvorevina, konstrukt koji se ruši i nadograđuje sa svakom novom nadolazećom ili generacijom koja nestaje. Dokaz – podsticanje sekularizma u socijalizmu, naglašavanje značaja religije u “demokratiji”.

[4] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Klasični marksizam“, FMK,

Bеograd 2011, str. 31-55.

[5] Marksistička fetišizacija robe: Svaka stvar (materijalna/nematerijalna) nastala kao proizvod ljudskog rada, postaje roba tek u domenu društvene razmene, pri čemu je roba ekvivaletna reprezentaciji vrednosti. Ljudi se vezuju za robu za koju veruju da će im nadomestiti nedostatke u drugim aspektima života.

[6] Džon Fisk, “Amerika u džinsu”, prevod s engleskog Zoran Paunović, iz Džon Fisk, Popularna kultura, prevod s engleskog Zoran Paunović, Clio 2001, str. 8-30

[7] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Klasični marksizam“, FMK,

Bеograd 2011, str. 31-55.

[8] “Prvi i osnovni proces u kulturi jeste tradicija, koja teži nemogućem: da postigne društvenu nepromenjivost”(Ugo Fabijeti, Roberto Maligeti, Vinčenco Matera, Uvod u antropologiju: Od lokalnog do globalnog, prevela s italijanskog Mirela radosavljević, Clio 2002.)

[9] Kakvu Fiskovi studenti osećaju kada nose džins

[10] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Klasični marksizam“, FMK,

Bеograd 2011, str. 31-55

[11] David Grazian, Mixed it Up – Popular Culture, Mass Median and Society, W.W. Norton, 2010.

[12] Iako su nam ista građanska prava svima zagarantovana, na primer pojam diskursa ne znači isto meni, studentkinji komunikologije sa privatnog fakulteta, i romkinji koja živi u kartonskoj kutiji ispod mosta.

[13] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Kultura šta je to?“, FMK, Bеograd

2011, str. 13-15

[14] Još jedan značajan ujedinjujući element popularne srpske kulture

[17] Popularna kultura se odnosi na ikone ili medijske proizvode koji su globalno široko rasprostranjeni i lako se prepoznaju (makar ih ne voleli ili ih ismevali) širom sveta. (David Grazian, Mixed it Up – Popular Culture, Mass Median and Society, W.W. Norton, 2010.)

[18] Iako ovo zvuči kao pokušaj karikiranja, takav primer sam videla u sopstvenoj kući u odnosu oca prema majci, kao i u bliskoj okolini među prijateljima i rođacima;

[19]Gi Debor, Društvo spektakla, anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 4

Drugo izdanje, radna verzija, 2004.

[21] John Fiske, Television culture, 1987.

[22] Džon Fisk, “Amerika u džinsu”, iz “Džon Fisk, Popularna kultura”, prevod s engleskog Zoran Paunović, Clio 2001, str. 8-30

 

Shohei: Kiborg sa hemijskom olovkom

Shohei-Otomo-027
Objavljeno na Blacksheep.rs

Hello, my name is SHOHEI.

こんにちは、私の名前はSHOHEIです。

To je sve što piše u sekciji biografija na sajtu japanskog umetnika čija dela svojim unikatnim kartakterom formiraju poseban umetnički diskurs koji odstupa od matrice artifakata popularne kulture na koje smo navikli i pričaju nam priču o pretapanju dva konteksta koji emituju značenja iz trenutka stvorenog od nasilnih slika u doba hiperprodukcije koja je sasvim nemilosrdna prema opiljcima ljudskosti koji pokušavaju da drže korak sa uznapredovalom tehnologijom koja sažima vreme, prostor i emocije.

Upravo zbog toga, želela bih da napravim paralelu sa teorijom autorke Haraway opisanom u tekstu “Manifest za kiborge“, a koja želi da postakne individue da prevaziđu svoje identitete određene društvenom matricom i ulogom u sistemu i da iskoriste potencijal za nadogradnju koji im je na raspologanju, kroz lično preobraženje u kiborge koji postaju njihova ontološka stvarnost.

Na taj način Shohei koristi svoju hemijsku olovku i prazan papir kao nadogradnju sopstvenog identiteta koji je neodređen i fluidan, sakriven iza spektakla slike. Tehnološki oprirodnjen.

Deo kulturnog prostora koji nema granicu.

a043

Možda će vam biti čudno odsustvo informacija o kreatoru živog, energičnog i zavodljivog umetničkog dela koje nastaje pod autorskim imenim Shohei, ali to zapravo otkriva činjenicu da je on deo postmoderne struje, delom podržavajući tvrdnju Rolanda Barthesa da je “autor mrtav”, a posebno zahvaljujući meni dragom, socijalnom konstruktivizmu koji nas iznova i iznova opominje da više ne postoji originalno, izvorno i autentično što je veoma lepo oslikano kroz crteže koje stvara Shohei, kombinujući tradicionalne motive japanske kulture i umetnosti i smeštajući ih u sasvm drugačiji kontekst modernog života koji je prožet tačkama preseka interesa koji pokreću kulturne industrije, a iz kojih je Shohei, bar do nedavno uspevao da izostane.

Ipak, koliko god da se on možda trudio da kao ljudsko biće ostane misterija i da se u kreativnom procesu transformiše u kiborga sa kugličnom olovkom koji ne dozvoljava da čitanje teksta /u smuslu da je svako umetničko delo tekst koji se drugačije čita i menja se sa svakim čitaocem-čitateljkom/ bude ograničeno autorskim imenom i da na zbog toga nudi manje različitih iščitavanja, njegovo poreklo mu ipak ne dozvoljava da ostane “ispod radara”.

Njegov otac, Katsuhiro Otomo, napisao je i nacrtao jednu od veoma popularnih mangi, “Akira“, koja se kasnije pretvorila franšizu koja je iznedrila film i video igru, što je u mejnstrim tokove smestilo spoj dva žanra: sajberpanka i mange.

Shohei-Otomo_web5

Inspirisan Star Wars filmovima i mangom Tetsujin 28-go koju potpisuje jedan od najvećih strip umetnika Moebius, stariji Otomo je stvorio novu estetiku koja postaje dominantna u kultu vizuelnog, tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

Upravo elementi pobune, odricanja od sistema vaspostavljenih vrednosti, predodređenih sudbina i protokola izvršavanja života, karakteristični za sajberpank a prikazani kroz digitalnu borbu protiv društvenog vaspitavanja tela, prisutni su i u radovima koje crta Shohei i istovremeno šalju i kodiranu poruku o realnosti iz koje dolazi.

Možda je fizičko biće ovog umetnika vezano za Tokio, ali njegov kiborški identitet i njegova olovka obitavaju u matrici Neo-Tokija uz postapokaliptično i nasilno nasleđe koje u velikim dozama crpi iz okruženja, vaspitanja i tradicije, koji kao sajber džokej hakuje prepoznatljivu estetiku života i poslužuje nam nešto sasvim drugačije.

A sada, vreme je za digitalni suši, neposlušne gejše i jakuze bez srca.

shohaiotomo_000d4hpz

a057Shohei-Otomo-023

Shohei-Otomo-036

Fotografije preuzete sa: http://www.hakuchi.jp

 

 

 

Trčanje kroz društvo spektakla

naslovna33

“U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu. “ [1]

Tako Debor (Guy Debord) počinje knjigu „ Društvo spektakla“, koja bi trebalo da bude neki vid vodiča za revoluciju protiv postojećeg društva, koje je globalizacijom došlo do trenutka u kom ništa drugo nema prednost u odnosu na kapital i njegove prohteve. Ako se time vodimo,  Amerika je zemlja koja je upravo zahvaljujući svom ogromnom kapitalu uspela da postigne neverovatnu vertikalnost za vrlo kratko vreme, i da se zahvaljujući modernim načinima proizvodnje izdigne iz pustinje, iz te beskrajne horiznotale iz koje je preko noći nikla.

Upravo zbog toga sam izabrala da kao društvo, koje je najbliže Deborovom društvu spektakla predstavim Ameriku kakva je prikazana u filmu „Trkač“ (The running man) koja se po Bodrijarovim ( Jean Baudrillard) rečima može shvatiti kao savršeni simulakrum, kopija bez originala koja je esencija prave Amerike koju samo Evropljani na taj način mogu da spoznaju. Zato ću napraviti paralelu između Deborovog Društva spektakla  koje je suštinski, a ne slučajno spektakularno, i za taj spektakl koji je vidljivi odraz vladajućeg ekonomskog poretka – ciljevi su ništa razvoj je sve[2] , i Tokvilovog (Alexis de Tocqueville) viđenja Amerike koja Amerikance ostavlja sasvim hladnim uz rečenicu „Oni ne vide šume sve dok ne počnu da padaju pod sekiru“  što dovodi do toga da to društvo u ovom kontekstu shvatim kao kapitalističku mašineriju oslobođenu nekog dubljeg smisla osim konstantnog napredovanja, osvajanja praznine koja se kasnije materijalizuje zveckanjem novca i gužvanjem zelenih novčanica.

Zato je Bodrijar 150 godina nakon Tokvila nazvao Ameriku poslednjim primitivnim društvom, i optužuje je za posedovanje providne, prazne istorije. Odatle mogu da zaključim, u odnosu na Debora da je Amerika jedna velika fragmentarno opažana stvarnost koja se zbog tih izlomljenih pogleda transformiše u jedno novo sopstveno jedinstvo, u odvojeni lažni svet, odnosno spektakl.

Ali, spektakl nije samo skup slika kopirane realnosti, već je to društveni odnos među ljudima posredovan slikama. Slikama, koje mediji i kapital kroje po sopstvenoj meri. Zato ću se u ovom tekstu baviti filmom „Trkač“ u kome je predstavljen uticaj medija, države i kapitala na post-apokaliptično društvo u tada dalekoj budućnosti [3], koja nam je danas po svim odredbama sve bliža i preti da se pretvori u sadašnjost. Smatram da je to izuzetan primer veštačkog, fabrikovanog društva kontrolisanog dvema silama – vojskom i novcem, koje kao medij za prenos svoje totalitarne poruke koriste reality show pod nazivom „The running man“.

Televizija = zabava, novac, ideologija, spektakl

Do 2017. godine svetska ekonomija je doživela kolaps. Presušili su izvori hrane, pirodnih goriva, a i nafte ima sve manje. Policijska država, podeljena u paravnojne zone, vlada čeličnom rukom. Država kontroliše televiziju, a sadistička šou emisija Trkač je postala nagledanija u istoriji. Sva umetnost muzika i komunikacija su cenzurisane. Odstupanje od doktrine se ne toleriše, ali mali pokret otpora ipak uspeva da opstane pod zemljom. Kada hi-tech gladijatori nisu u mogućnosti da uguže želju naroda za slobodom, direktne  metode postaju neophodne.“

logo

 Ovim rečenicama počinje film „Trkač“, u kome je glavna uloga dodeljena istoimenom reality show pogramu koji prati cela nacija – bogati sede u studiju i obasuti su pažnjom voditelja Dejmona Kilijana (Damon Killian), a siromašni su skupljeni na prljavim ulicama ispred ogromnih video bimova. Bez obzira kom sloju pripadali, svi ispoljavaju hipnotičko ponašanje i opčinjenost slikama prezentovanim od strane ICS mreže koja kontroliše svaki aspekt  modernog života. Svemoćna mreža koristi slike nasilja kojima smo po rečima Nansija (Nansy) svakodnevno bombardovani i na taj način dominira ljudskim životom koristeći se sistemom uterivanja straha kako ne bi došlo do nereda i remećenja poretka.

Kada bi se Niče (Neitchze) našao u tom svetu sigurno se ne bi žalio kako je svet izgubio šarm jer se ljudi više ne boje dovoljno, i priželjkivao bi odvajanje slika od realnosti koja je bar za veliki deo populacije, tačnije za one koji nisu aktivni učesnici u mašineriji novca, previše opasna, ružna i suzbijena, i za koje jedini izlaz postoji kroz reflektovanje sopstvene realnosti koja zaista može da povredi, /bilo kroz sistem represije, nedostatka sredstava za život ili uz prosto nasilje/ na reality show koji to isto prikazuje, samo smešteno na mesto odakle ne može da ih dohvati – iza televizijskog ekrana. To je vrlo lukav i efikasan sistem vladanja, jer kako je i u ljudskoj prirodi da strah posmatraju kao pokretač, kao nešto što boji i daje dinamiku, nešto bez čega bi svet bio užasno dosadno mesto, a ICS mreža je svesna toga da ako svoj program učini dovoljno atraktivnim, šarenim i napetim, uspeće da istovremeno zaradi novac, zastraši i prenese svoju poruku celoj naciji. Strah i uzbuđenje koje „Trkač“ donosi sa sobom su uzrok tome što je to najgledaniija emisija u kojoj se stvarni rizik zamenjuje simuliranim, i na taj način pruža bezbedno uživanje u adrenalinu i biohemijskim procesima koji sve to čine toliko privlačnim. Kao što je glavni junak serije Dosije X, Foks Molder to objasnio – Strah. To je najstarije oružje moći.

Sve to sada postaje jedna sjajna simulacija realnosti, jedna privlačna slika onoga što nas uzbuđuje i sistem kontrole je ni malo suptilno utkan u sve to, i iako su možda na nekom niovu svega toga svesni, hipnotičko dejstvo televizije i slika ih drži prikovanim za ekran. Budući da je na ekranima ICS mreže sve toliko realno i otvoreno, bez ikakvog pokušaja da se bilo šta zatamni kada su u pitanju stvari kao što su plesačice, polu gola tela, muzika, krv, smrt i novac kao deo industrije zabave, jednom rečju otelotvorenje entertainment-a kao seksualnosti poslužene na srebrnom tanjiru , dok je bilo koji smisao toliko ogoljen da je izgubio svoju bit i nema potrebe za bilo kakvim pokretom i reakcijom. Sada bi po Bodrijaru došlo do sučeljavanja  senzualnog  sa pornografijom, kada je subjektu koji je u ovom slučaju publika, dozvoljeno da govori i ima tu potrebu, ali prosto nema šta više da kaže kako bi potvrdila svoje postojanje pred hipervidljivošću svakog od tih objekata želje – para, žene ili muškarca. Četvrtog nema.

I baš zbog potrebe da se nešto kaže, da se iskorači iz te pornografske slike sveta koja ih okružuje, a zaustavljeni su obamrlošću koja brani pokret, dolazi do potpunog gubitka subjekta koji svoje bivstvo svodi na seksualni čin sa slikama i objektima, koji vodi bekstvu u sasvim praznu i čistu formu života koja svojim pre-živopisnim i pre-intenzivnim slikama seksa, preteranošću i degradacijom vidljivog dovela do neme televizijske publike koja se zadovoljava pogramom u boji. Jednostavno prisustvo televizije transforimiše našu sredinu u neku vrstu arhaične, zatvorene ćelije, u ruševine ljudskih odnosa čije preživljavanje je pod velikim znakom pitanja. Publika koja prati „Trkača“ je sasvim suprotna tvorevina od onoga što Fisk (John Fiske) smatra televizijskom publikom.

Fisk piše u Televizijskoj kulturi (Television culture) da je osnovna karakteristika njena polisemija ili mnogobrojnost značenja. Program predstavlja potencijalna značenja koja bi mogla da budu realizovana, ili pretvorena u stvarno doživljena iskustva od strane socijalno pozicioniranih gledalaca, u procesu čitanja. Ali kod ove publike nije tako, bar dok se Ben Ričards (Ben Richards) ne pojavi. Za sada je publika nema, i bez ikakvog pokušaja da se pročita nešto između redova, da se nečijem postupku prida neko novo značenje, i svi gledaoci vide jednu istu sliku nasilja koje ih upravo zbog tog nedostatka smisla i privlači svojom „usranom zadrtošću“ [4].

Baš zato je publiku u studiju „Trkača“ nemoguće nazvati drugačije nego tom imenicom u jedninini koja označava homogenu  masu koja obacujući kategoriju individualnog čitaoca, prima istu poruku i isto značenje i ideologije jednog programa, što je savršeno ilustrovano u ovom filmu, i predstavlja direktnu opoziciju Fiskovom stavu da gledaoce treba posmatrati kao publike(u množini) koje sa različitih aspekata i sa različitom svešću tumače poruke koje im televizija šalje.

The running man

Ovaj reality show, koji vodi Dejmon Kilijan kroz čiji lik je prikazano sve ono najprljavije što postoji u ljudskoj prirodi i produkt je kaptalističkog društva i spektakla, ima za cilj da prikaže što više eksplicitnih scena nasilja koje takozvani Goniči izvršavaju nad zatvorenicima koji su se iz ovog ili onog razloga našli tamo, i tako sprovede vaspitnu metodu zastrašivanjem ostatka naroda koji je na slobodi. Takav princip strahovlade podseća na period kada je u SFR Jugoslaviji pretnja Golim otokom bila dovoljna da ljudi ne istupaju i ne prelaze preko dozvoljene linije. U Trkaču se događa sasvim ista stvar kada se putem medija deci nude bonusi i nagrade ako vlastima prijave svoje roditelje ili rođake.

kilijan

 Dakle, šou je na vrhuncu uspeha u trenutku kada Ben Ričards, ozloglašeni „Kasapin iz Bejkersfilda“ koji je po zvaničnoj verziji događaja pobio nekoliko stotina nenaoružanih civila, beži iz zatvora sa još dvojicom prijatelja. U tim trenucima Kilijan na pitanje „Koji je najgledaniji šou na svetu?“  još uvek dobija željeni odgovor koji publika skandira, „Trkač!“ , i na pitanje koga vole, čuje svoje ime koje odzvanja u celoj sali. Nakon što je odgledao snimak Ričardsovog bekstva iz zatvora, Kilijan želi da poveća već enormnu gledanost svoje emisije, i povlači veze u vladi da mu isporuče Ričardsa koga uz pomoć ucene ubeđuje da učestvuje u sledećoj emisiji. Vrlo bitno kod ovog šou programa je što pripada posebnom televizijskom žanru koji ima za cilj ne samo da reprodukuje realnost, već je čini smislenom – reprodukuje je na taj način da ona postane lako shvatljiva[5] , i upravo je u tome tajna ogromne gledanosti.

Ovaj šou predstavlja život i smrt kao sredstva zabave, strah i neizvesnost kao zlatnu koku koja povećava gledanost. U „trkačkom“ društvu, ali na žalost i u našem, ekonomija određuje proizvođačku smernicu televizije  i  širinu distribucije, i zahteva da ona dopre do masovne publike, koja po Fisku, u zapadnim industrijskim društvima obuhvata  brojne sub-kulture, ili sub-publike sa širokom sferom različitih interesovanja, raznolikost društvenih odnosa, različiti stepen socio-kulturalnog iskustva i stoga ona zahteva različite diskurse koji će dovesti do toga da publika uživa u pogramu i razume ga. A svako će razumeti nasilje, uzbudljivost rizika i već spomenutu privlačnost straha.

Jedino što se ne uklapa u Fiskovu teoriju jeste što je ova publika, uprkos raznolikosti u pogledu godina, interesovanja i ekonomskog statusa – homogena, i ostaje takva po pitanju jedne stvari –trčanje kroz sektore smrti vide kao zabavu koja ih svake nedelje uveseljava kada se vrate sa posla.  U tom smislu društvo spektakla, predstavlja jednu medijskim sredstvima ostvarenu socio-ekonomsku konstrukciju, i odatle ću se nadovezati na Deborovu tezu da je „vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremeno je polje u kojem potpuno dolaze do izražaja instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o brzini prevoza ili o supi iz kesice – na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno.“[6]

To shvatam tako da u društvu budućnosti u filmu „Trkač“, ljudi čine sve ostalo kako bi imali vremena da gledaju šou, dok je sa druge strane država imala viši cilj, a to je kontrola njihovog slobodnog vremena. Debor kaže da „društvenom slikom potrošnje vremena, pak, dominiraju isključivo trenuci dokolice i odmora – trenuci koji se dovode u vezu sa daljinom i koji su, po definiciji, poželjni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prikazana kao niz trenutaka realnog života čije ciklično vraćanje željno iščekujemo. Ali upravo u tim trenucima koji su dodeljeni životu, spektakl se razvija i reprodukuje, i tako postiže viši stepen intenziteta. Ono što je prikazano kao pravi život pokazuje se samo kao još spektakularniji život.“ [7] A ljude koji poput hrane ili vode u pustinji  željno iščekuju ono što im mreža daje, lako je prikovati za televizijski ekran.

U odnosu na to poslužiću se Fiskovim rečima koji tvrdi da je „svaki realizam po svojoj prirodi reakcionaran pošto održava stanje status quo, odnosno reprezentuje i promoviše dominantnu ideologiju, a ova se svodi na puku konstrukciju smisla u određenom socijalno-ekonomskom ambijentu “ [8] što potvrđuje moju tezu o korišćenju sredstava komunikacije za uspostavljanje i održavanje vojne vlasti u spektakularnom trkačkom društvu koje je zauzdano medijima. To porobljavanje svakodnevice i slobodnog vremena posredstvom sveta totalne zabave, koju putem „Trkača“, marketinga i slika, i u „našem svetu “ promovišu multinacionalne kompanije kao što je Coca-Cola na primer, sa jednim od svojih mladalačkih, svetlih brand-ova kao što je Fanta, čiji su slogani isključivo vezani za tzv. „svet zabave“ oštro je kritikovano od strane Debora i Situacionista.

Naime, grad je preplavljen bilbordima sa likom Kilijana koji reklamira Cadre cola-u, što se u našem „realnom“ svetu može poistovetiti sa isto tako agresivnom kampanjom već spomenute Coca-Cola-e i Fanta-e koja uz ambalažu i osvežavajuću tečnost prodaje i status, ono što želimo da budemo, otelotvorenje snova , i u ovom slučaju je to voditelj najgledanije emisije u zemlji. Ko može biti pogodniji za lice reklamne kampanje od Kilijana? Po rečima Liz Vels, u oblasti marketinga, fotografija i montaža igraju odlučujuću ulogu u proizvodnji značenja i komodifikovanju ljudskih odnosa i iskustava[9]. Kombinovanjem teksta i slike, u ovom slučaju Kilijanovog lika koji sugeriše da i on sam pije Cadre Cola-u dok radi na stvaranju omiljenog šou programa cele nacije poručujući da „Cadre Cola hits the spot!“, i tako se umesto međuljudskih odnosa stvara odnos između čoveka i stvari.  Peobražaj ljudskih emocija i odnosa u potrošna dobra jedan je od najprisutnijih uticaja savremenog marketinga, koji se sa tom svojom karakteristikom pokazuje kao stub oslonac društva spektakla u kom su „trkači“[10] zarobljeni.

Njegov cilj/spektakla/ je u tom smislu zatvaranje svake druge perspektive, osim perspektive robe[11]. Vrlo bitna činjenica koja potkrepljuje stav da je Američko društvo prikazano u filmu ništa više do ogromna akumulacija kapitala, jeste izgled arhitekture –visoke velelepne građevine u futurističkom stilu sa puno ogledala, sjajnog metala i neobičnih oblika kako bi se pokazala virtuoznost u svim vidovima poizvodnje koja je na kraju ono što pokreće turbinu koja to društvo i napaja energijom ne-života[12]. Iako se radnja odigrava u Los Anđelesu, napraviću paralelu između filma i Bodrijarovog viđenja Njujorka, koji opisuje moćni američki akumulirani kapital koji se ogleda u blještavim fasadama oblakodera. Upravo taj kapital koji banalizuje američko društvo daje mu prostor čitavog kontinenta da na njemu bude slobodno. Njujorška arhitektura, koja je oličenje moći novca u tom društvu jeste divlja i nehumana, i ne služi da pruži utočište i sigurnost, već je rodila samu sebe, baš kao što Deborov spektakl prikazuje svet robe koja dominira nad ljudima njihovim potrebama i čitavim životnim iskustvom – jer je ona postala univerzalna kategorija američkog društva kao celine.

Arhitektura=kapital=spektakl=roba.

Po rečima Ivana Čeglova u knjizi  „Pravila novog urbanizma“,  banalizacija je mentalna bolest koja pustoši planetu. Svi su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: liftom, kupatilom, mašinom za veš, što je u filmu najbolje prikazano svakodnevnim stvarima do te mere usavršenim da na glasovnu komandu dobijamo spremnu kafu, uključujemo svetlo i biramo kanal koji ćemo gledati. Čeglova knjiga je izdata 1953. godine kada tehnološki napredak nije dostigao stepen koji ima danas, dok u ovom veku čitav svet stoji na nogama tehnologije koja nastoji da život učini udobnijim, a Amerika je zemlja koja je jedna od prvih na svetu kada je o tom polju reč, i verovatno neće proći još mnogo pre nego se ona zaista pretvori u Los Anđeles iz „Trkača“. Amerika je država do te mere banalizovana da postaje verna simulacija države blagostanja koja , tumačeno u Deborovskom ključu koristi urbanizam za preuzimanje kontrole nad čitavim prirodnim i ljudskim okruženjem. Banalizuje ga do te mere da nameće logiku potpune dominacije kada kapitalizam može, a sada i mora prekrojiti čitav prostor u svoj vlastiti dekor.[13] I, voila – scenografija studija, organizacija blokova kroz koje su trkači gonjeni i izgled celog grada je rođen.

Ben Richards

Ben Ričards je bio pilot vojnog helikoptera kome je naređeno da puca na nenaoružane civile za vreme nereda koji su se zbog nedostatka hrane dešavali u Bejkersfildu (Bakersfield), koji je odbio naređenje. Ali, vojnici koji su bili sa njim u helikopteru su ga savladali, i ubili nekoliko stotina građana. Nakon toga je Ričards optužen za to, pretvoren je u žrtvenog jarca koji je vojska morala da prinese medijima i državnoj propagandi, i predstavljen je kao odgovoran za taj masakr, nakon čega je zatvoren u kamp u kome zapravo radi za državu koja ga je nepravedno žrtvovala.  Prvi utisak koji nakon početne scene iz Bejkersfilda Ričards ostavlja je neprirodno snažan muškarac čija veličina, snaga i sposobnosti su toliko preuveličane da on sa lakoćom nosi čeličnu gredu koja u stvarnosti teži skoro celu tonu. To nam samo nagoveštava još na samom početku, koliko je Ričards sposoban i na šta je sve spreman. Nakon toga lik počinje da se razvija jednom zanimljivom putanjom, kad mu režiser dodeli dimenziju koja ga karakteriše kao samoživog i zainteresovanog samo za sopstveno dobro, što, reći ćete nije ni čudno nakon onoga što mu se dogodilo. Kada sa Vajsom (Harold Weiss)  i Laflinom (William Laughlin) pobegne iz zatvora, svi se nađu u skrovištu pokreta otpora kom Ričards ne pridaje mnogo značaja, niti veruje da mogu da pobede svemoćnu mrežu. Smatra da su mediji previše snažni i da šaka pobunjenika ništa tu ne može da uradi. Zaista, nije ni bio daleko od istine jer je u tom svetu gde ne postoji interaktivno korišćenje tog podruštvljenog procesa proizvodnje, komunikacije, već gde „aparati kao što su televizor ili film ne služe komunikaciji, nego sprečavaju komunikacije. On ne dopuštaju da pošiljalac i primalac deluju jedan na drugog: tehničkim jezikom oni svode feedback na teorijski mogućan minimum.“[14] To jest, publika gleda i sluša ono što im je prezentovano.

Tačka.

Sledeći korak u razvoju Bena Ričardsa jeste kada se on pojavi u stanu svog brata u Los Anđelesu, ne znajući da je on odveden na „prevaspitavanje“ i da tu sada stanuje Amber Mendez koja radi za ICS mrežu. Kada se njih dvoje sretnu, javlja se nevaljala strana Ričardsove ličnosti koja zasija u trenutku kada on iščupa spravu za vežbanje iz poda, za koju je prethodno sasvim dominantno vezao Amber. Nakon neuspelog bekstva na Havaje koje je sprečila Amber prijavivši ga aerodromskoj policiji, Ričards biva uhvaćen i tada se po prvi put vidi dašak čovečnosti ispod oklopa od mišića koji izgleda kao da je od čelika, kao da je kreacija Vertovljevog kino-oka.

Kilijan ga ucenjuje, i primorava ga na učešće u emisiji uz obećanje da njegovi prijatelji Vajs i Laflin u tom slučaju neće učestvovati. Tada Ričards pristaje i dozvoljava ljudskoj prirodi, osećanju dužnosti da zaštiti slabijeg prijatelja i pristaje na Kilijanove uslove. Sledeći korak u razvoju lika se dešava upravo kada se nađe u areni u kojoj treba da se bori sa svoj život golim rukama. U takvim trenucima je, /ako osećanja pored toga što su nešto neposredna i prirodna posmatramo i kao društvene konstrukte[15]/, logično da osoba koja se nađe u toj situaciji oseća strah. To se i događa sa Vajsom i Laflinom koji su u odnosu na Ričardsa predstavljeni kao slabi i ništavni, kao oni kojima je uvek potrebna zaštita. Ali, Ričards je u tom trenutku došao do tačke u kojoj „čovek susreće životinje i ljudska piroda susreće prirodu“[16] i gonjen je samo željom da preživi i osveti se Kilijanu, a ne motorom koji se napaja strahom.

U odnosu na to ću se pozvati na Hobsovo  (Thomas Hobbes) viđenje straha koji ga definiše kao pretpostavku o nekom budućem zlu, a na to se nadovezuje Adam Smit (Adam Smith) koji smatra da strah ne predstavlja ono što mi zaista osećamo u sadašnjem trenutku, već ono zbog čega ćemo možda patiti u nekom poznijem trenutku. Sve to može biti istinito, ali ne u slučaju Bena Ričardsa koji takva viđenja života i svojih osećanja nema.

Kao što je Švarceneger (Arnold Schwarzenegger) u Terminatoru bio mašina za ubijanje, tako je sada Ben Ričards – mašina za preživljavanje.

Teorija koju mogu povezati sa ovim likom jeste Arostotelova, po kojoj on tvrdi da „treba da postoji izvesna nada o oslobođenju od onoga što proizvodi patnju da bi neko osećao strah. Evo nečeg što ukazuje na to: zbog straha ljudi tragaju za izlazom, a uprkos svemu niko ne traga za izlazom ako ne postoji nada“[17] i jedino na taj način bih mogla da pomislim da Ričards oseća bilo kakav strah. Smatram da je čar emisije „Trkač“ u tome da učesnici osete strah u Hajdegerovskom (Marthin Heidegger) smislu, a da goniči u istom trenutku osete satisfakciju i nadmoć.

Hajdeger smatra da je strah direktno vezan za nesigurnost, koja je sasvim izvesna kada ste bačeni na igralište gde će vas iz nepoznatog pravca napasti „lovac“ koji namerava da vas ubije iz čiste zabave. Hajdeger dalje tvrdi da se u strahu razotkriva osnovna odredba ljudskog  postojanja, naime činjenica da su ljudi izloženi i u krajnjoj instanci prepušteni sami sebi. Dakle, „Trkač“ je na tom pincipu funkcionisao sve dok se Ben Ričards nije pojavio, i svojom neustrašivošću koja nije dozvolila da bude zaleđen u sadašnjosti straha i izgubi deo svoje slobode, kao što se dogodilo Laflinu u ledenom ringu kada ga je Sub Zero zbog paralize izazvane strahom pretvorio u pak, i postigao gol koji se oko njega zatvorio poput zamke, već je Ričards svoj strah preobrazio u snalažljivost i drčnost koje ilustruju Sartrovo (Jean-Paul Sartre) gledište da se  strah može izbeći ako ga osoba pretvori u intencionalno osećanje i usmeri na sopstvene mogućnosti.

To znači da mi, u odnosu na Sartra, sami odlučujemo koji ćemo smisao pridati svemu što nas okružuje i kako ćemo tome dopustiti da utiče na nas. U odnosu na strah, to znači da mi sami biramo da oblikujemo jedno jastvo koje se boji, što je u konkretnom slučaju izabrao Laflin, dok se može izabrati i oblikovanje jednog drugog jastva koje se drugačije odnosi spram sveta i ne oseća strah, kao što je izabrao Ben Ričards. Smatram da je to vrlo bitna karaktristika glavnog lika, jer se publika/ona iz našeg sveta a ne trkačkog/ u velikoj meri poistovećuje sa protagonistima što u ovom slučaju može imati posledice koje su metaforično rečeno, mač sa dve oštrice.

U jednom slučaju će u kriznim situacijama pružiti svoj maksimum i doprineti srećnom ishodu loše situacije, ili će je učiniti još gorom idući glavom kroz zid, bez racionalnog osvrta na svoje stvarne sposobnosti, a ne one koje priželjkuju. Na kraju krajeva, svi bi želeli da budu Ben Ričards – lep je, snažan, drzak i to uspeva da mu prođe svuda. On je taj koji kao predvodnik futurističke revolucije postaje heroj publike/i naše i trkačke/ i na kraju dobija devojku koju je u više navrata spasio od silovanja. What more could we ever want??

Zaključak

U filmu „Trkač“ je predstavljeno društvo koje je spektakularno, lažno i sasvim zauzdano medijima koji su kontrolisani od strane vladajuće ideologije. Možemo li zamisliti nešto bliže apokalipsi  – osnovna odlika ljudskosti, komunikacija, je ograničena i nadgledana.  Televizijska publika je hipnotisana programom koji podupire opstanak totalitarnog režima koji se pre svega pokreće uz pomoć novca, dok su prave ljudske vrednosti sasvim zaboravljene.

Smatram da je ovaj film slika budućnosti kakva nas očekuje ako nastavimo da tako besomučno trčimo za spektaklom, ako nastavimo da brendiramo sve što nas okružuje i da lepimo etikete sa cenom na svaku stvar, pa čak i na ljudski život. Danas se nalazimo u društvu koje je po mišljenju Makluana (MacLuhan) prevazišlo spektakl i postalo hiperrealno i hipervidljivo a to je jednako sve većem otuđenju od nas samih, što Debor naziva vrhuncem odvajanja za koje je odgovoran obrt kapitala.

Po Bodrijaru, to potrošačko društvo je postalo skaredno u onom trenutku kada više nema spektakla, nema više pozornice, nema više predstave nema više iluzije, kada sve trenutno postaje transparentno, vidljivo i izloženo tako sirovo pod neumoljivim svetlom informacije i komunikacije.

Mi više ne učestvujemo u drami otuđenja već smo u ekstazi komuniciranja.

Bodrijar, kao „jak simulakrista“ tvrdi da su u medijskom i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom „realnošću“, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa čak i same „realnosti“ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i hipnotisana /jedna od Bodrijarovih metafora/, medijima zasićena svest je u takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi /koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog konsenzusa/ nestaje.

Poslužiću se rečima Kezaje Džonsa (Keziah Jones), muzičara  koji o tome peva na meni fascinantan način:

„You got to talk to someone some day,

Coz when the words are gone is too late

Communication with thee

Put the antenna there

I am a function of thee

I’m speaking loud and clear

I need an explanation

Right now

Some good communication

Somehow

I need a statement from thee

About an L shaped room

A space imaginary

Is an abandoned womb.“

Dakle, odavde zaključujem da je sve što je potrebno neposredna komunikacija koja nije obojena medijskim uticajima koji neće presretati prave poruke pre nego što stignu do onih koji treba da ih prime.

 

 

 

Bibliografija

Gi Debor, Društvo spektakla, Porodična biblioteka br. 4 Drugo izdanje, 2004.

Laš Fr.H.Svensen, Filozofija straha, 2007.

Hans Magnus Encensberger, Nemačka, Nemačka između ostalog, 1980.

Liz Wells, Fotografija, 2006.

John Fiske, Television culture, 1987.

Jean-Luc Nancy, Slika i nasilje u Abas Kjarostami Očiglednost filma;

Jean Baudrillard, Amerika, 1986;

 

Webografija

http://evans-experientialism.freewebspace.com/study.htm

www.scribd.com

www.notbored.org

 

Reference


[1] Gi Debor, Društvo spektakla, 1967.

[2] Gi Debor, Društvo spektakla, 1967.

[3] Fim je sniman 1087. I tada je 2017. godina bila vrlo daleka budućnost.

[4] Jean-Luc Nancy, Slika i nasilje u Abas Kjarostami Očiglednost filma;

[5] John Fiske, Television culture, 1987.

[6] Gi Debor, Društvo spektakla, 1967.

[7] Gi Debor, Društvo spektakla, 1967.

[8] John Fiske, Television culture, 1987.

[9] Liz Wells, Fotografija, 2006.

[10] Pod tim ne mislim na one koji su gonjeni u emisiji, već na sve one koji sede u publici i nastoje da trče uporedo sa spektaklom.

[11] Gi Debor, Društvo spektakla, 1967.

[12] „Spektakl je konkretizovana inverzija života, nezavisno kretanje ne-života.“ Teza br. 2 u Društvo spektakla, 1967. Gi Debor

[13] Gi Debor, Društvo spektakla, 1967.

[14] Hans Magnus Encensberger, Nemačka, nemačka između ostalog, 1980.

[15] Laš Fr.H.Svensen, Filozofija straha, 2007.

[16] Laš Fr.H.Svensen, Filozofija straha, 2007.

[17] Laš Fr.H.Svensen, Filozofija straha, 2007.

Welcome to the next level: Grudnjak koji tvituje

grudnjak naslovna1

Kada ste pročitali/le naslov, verujem da niste ni pomišljali/le da je u pitanju nešto drugačije od udovoljavanja “bolestima zavisnosti” digitalnog sveta i neodoljivoj potrebi za neprekidnom konekcijom sa informacionom magistralom društvenih mreža. Ništa posebno, samo još jedan način prodiranja digitalnog u materijalni svet samo ovog puta se kao tehnička podrška, bukvalno, koriste grudi.

Priznajem, onaj otrovani deo mene prihvata tu ideju posebno što to nije prvi ni poslednji put da se komadi odeće povežu direktno sa društvenim mrežama i to ponekad ume da bude zabavno. Ali ovaj put mi stil “moje sise tvituju i nemaju rak tra la la la la” nije baš zabavan.

– Gledaj me mama, tvitujem “bez ruku”!-

Ma u stvari bilo bi najjače ako bi grudnjak omogućavao tvitovanje misli u realnom vremenu koje žena propušta kroz bradavice koje postaju releji a onda putem čarobnih wi-fi signala svoje zaveštanje pušta u internet svemir. Još kad bi u pozadini reklame svirala olinjala muzička tema sa fade out efektom koja seksualizuje izmaštane internetske struje dok vijugaju u boji roze magle koje društvena sfinga odašilje iz njenih napupelih grudnih žlezda za ‘ranjenje đece i tvitovanje, ma bilo bi vr’!

Ali ipak ne.

U pitanju je nešto za nijansu surovije od “klasične” seksualizacije kancera dojke (i žene u borbi sa rakom mogu biti seksi i ženstvene YEA!) koja je sasvim komotno prihvaćena u našoj internetskoj kulturi <povračaču od awernessa> radi se o “dobronamernoj” a istovremeno, u kontekstu povezivanja oflajn i onlajn marketinga, inovativnoj akciji koju je pokrenula kompanija Nestle radi promocije Nestle Fitness proizvoda i podizanja svesti o važnosti redovnih pregleda radi prevencije raka dojke.

sise33

Glavni akteri događaja su grudnjak i grčka televizijska ličnost Maria Mpacodimou. Sve što treba da se uradi jeste ušivanje sjajnjikavog gliteroznog uređajčića – nadasve ženstvenog – u kopču grudnjaka i on će pri svakom otkopčavanju tokom 15 dana koliko traje kampanja (e, neka se misle što je skinula brus trolololol) poslati tvit stotinama hiljada miliona Marijinih pratilaca o važnosti redovnih pregleda, savetima kako da se oni izvode i koje još vrste prevencije postoje.

 

Ova “magija” funkcioniše uz mehanizam koji je putem bluetootha povezan sa smartfonom koji šalje unapred pripremljene sadržaje. To je sve lepo, verujem da će neka žena možda i biti “spašena” zahvaljujući nekom od tih tvitova, ali ima tu još jedna kvaka.

Ono što u ovom slučaju predstavlja problem jeste zloupotreba zdravstvenog pitanja koje bi trebalo da bude veoma značajno u životu svake žene i što se to pretvorilo u kreiranje haštaga koji nema za cilj istinski aktivizam već se bori za trending status na društvenim mrežama kako bi erupcija statistika mogla da bude spakovana u power point prezentaciju za Nestle menadžere grčkog tržišta.

Na nalogu @tweetingbra se mogu pročitati tvitovi u okviru kampanje, pa ako znate grčki – izvolite.

Problem je što kolateralna šteta jedne marketinške kampanje ponovo jesu ŽENE SA PROBLEMOM koji se ne rešava na društvenim mrežama ni dizajniranim telima u reklami.

Te iste žene su ujedno i /rakom dojke/ najugroženija i najvažnija ciljna grupa Nestle Fitness proizvoda koji kroz “budi fit” kampanje jasno poručuju: “ako nisi fit ne možeš na plažu da nađeš dečka i ostaćeš sama i ogorčena, zato jedi naš musli i ne pričaj mnogo”, predstavlja brutalno iskorišćavanje potencijalno ugroženog zdravlja u marketinške svrhe, pod krinkom zabrinutosti za to isto njihovo zdravlje.

Ali, hej! Ima tu i istine. Ako žene imaju rak, ne brinu o tome da li su fit jer hemoterapija rešava taj problem, dok se u Nestle kujni selektori komprimovanih žitarica zgražavaju zbog mogućnosti da pare umesto njih potroše farmaceuti: OU-EM-DŽI!

A šta ako neka žena ne može da ode na pregled i ako nešto napipa nakon TW saveta? Šta ako nema zdravstveno osiguranje ili je doživela maltertiranje kog ginekologa jer je tražila pregled? Šta ako … je kasno jer nije imala Twitter?

Nestle to nije uvrstio u 55 sekundi video spota.

 

#justsayin       #justsayin       #justsayin       #justsayin       #justsayin

 

Eto, ostavljam vas sada sa ovim informacijama, jer moram da opipam svoje dojke i da kupim kutiju žitarica. NOT.

Go home Nestle, you’re drunk.

Mizogini medijski matriks

MATRIKS1

UPOZORENJE: [NSFW]

Zašto su novinski članci upućeni ženama, koje pišu ne samo muškarci već i žene, prepuni seksizma, dezinformacija i u mnogim slučajevima i mizoginije?

Zbog društvenog konteksta u koji treba da budu poslate, ali i zbog konteksta u kome nastaju.

Godina 2013. je na žalost bila obeležena femicidom, nasiljem u porodici i disfunkcionalnim međuljudskim odnosima, ali isto tako je bila obeležena i trendom normalizacije govora o nasilju kao da se uopšte ne radi o istom.

Nastalo je stanje sveopšte ravnodušnosti u odnosu na ono što ne donosi dovoljan broj kupljenih izdanja, klikova i lajkova, crna hronika je odavno prestala da se smatra “crnom” već svakodnevnom slikom društva kroz koje plivaju učesnici/ce, dok pretučena žena postaje manje bitna od dnevnog pregleda događanja u nekom od aktuelnih rijaliti programa ili jednako nebitna kao i sve ostalo.

hronika ravnodusnost

Sličnu vrstu pritiska da se utoli glad za obrtom kapitala kroz zadovoljenje želja određene ciljne grupe i sama sam doživela kao novinarka, dok sam bila zaposlena i u štampanim i u internet medijima koji se uglavnom obraćaju ženama, a koji ne dolaze isključivo od uredništva već prvenstveno od klijenata koji infizijama kapitala diktiraju sadržaj tih stranica.

Verujem da je populistički i senzacionalistički karakter medijskih objava uz pranje ruku po sistemu “ali ljudi to žele” zapravo skoro pa sasvim normalan način odricanja od odgovornosti i poricanja svoje osnovne uloge – informisanja.

Ono što konstatno “promiče” odgovornima za informacionu kanalizaciju na čijem dnu smo se našli i mnogo pre ove 2013. jeste činjenica da mediji nisu stvoreni ni zbog čega drugog do da snabdevaju javnost informacijama od značaja, te bi u *znam, nepostojećem* idealnom matriksu, kad ne bude tako, morao da im se oduzme svaki legitimitet i pravo na delovanje, posebno ukoliko se pozivaju na oblikovanje sopstvenog diskursa od strane publike.

Iako medijski sadržaji nikako ne bi smeli da budu formirani prema uticajima spoljašnjih izvora (čitaj: onog ko će da da više para) koji crpe sopstveno postojanje na fontani uznapredovalog liberalnog imperijalizma i svu svoju gadost uspevaju da transformišu u nešto nazvano “uspeh” zahvaljujući ostvarenoj zarad(Z)i, u našem matriksu se to dešava bez problema, šta više to je sasvim normalna stvar i “poslovna filozofija”.

Da rezimiramo: udovoljava se imaginarnim zahtevima čitalačke publike, a zapravo se isti nemilosrdno fabrikuju kako bi se uklopili u proces zadovoljenja marketinških potreba samog izdanja – ukratko rečeno – isplativost i site traffic.

Najčešća pojava u modernim redakcijama štapanih izdanja koja kao ciljnu grupu imaju žene, jeste upravo oblikovanje sadržaja u odnosu na plaćeni reklamni prostor, dok se u onlajn medijima to radi kako bi se udovoljilo click-triggeru najšire moguće publike.

E, u tim momentima se učitava reprezentacija žene kao onoga što je spoljašnje bez ikakve brige o duhovnom “sadržaju”, tačnije ona se pretvara u objekat koji služi za transakciju.

Bilo mentalnu, radi lečenja frustracija i kompleksa i stvaranja osećanja zadovoljstva, bilo konkretno novčanu – u svakom slučaju ona služi kao sredstvo za ostvarenje ciljeva koji nikako nisu ženski, a pritom je ubeđivana da je sve to njena “sloboda, izbor i emancipacija”.

E pa NIJE!

Šansa da se ponašaš kao napumpana seks lutka koja pleše na pozornici balkanske pop kulture, pri čemu je modla tvoje kutije sa celofanom napravljena u odnosu na patrijarhalne nazore o ispunjenju seks fantazija, nikako ne označava oslobođenje.

Označava “revoluciju” koja nas je slagala i lažno obećala da možemo da zaboravimo na dvostruke standarde i da se ponašamo onako kako se osećamo bez bojazni od socijalnh sankcija i osude.

“Slane Girl” je jedna od njenih mnogih žrtava.

Ono što je zajedničko tekstovima i na internetu i u štampanim izdanjima jeste upravo seksizam.

Žena nije biće, ona je objekat koji služi za medijaciju želje – da bude voljena, da bude lepa, negovana, doterana, da dobro kuva, da je fit, da uvek bude raspoložena, da zna kako da u tuđim očima bude najviše seksi i da zna da ćuti, da priča onda kada je to poželjno.

U suprotnom će biti proglašena za agresivnu naci-feministkinju.

Takođe, žena nije osoba, nije individua i identitet, već je ona “nečija majka, supruga, devojka, sestra, ćerka.” i svaki “dobronamerni savet” upućen ženama je formulisan tako da nema smisla ukoliko ne ide uz muškarca ili uz nadu da će ipak biti tog muškarca – kako GA ne iznervirati, kako za NJEGA biti poželjna, kako NJEMU popušiti kurac i kako uvek biti sveža – za NJEGA – uprkos 16 radnih sati, manjku sna i vremena, neredovnoj ishrani i raspadanju od obaveza i manjoj plati od tvojih kolega, jer konačno, “i onako ti to ništa ne vredi ako ostaneš usedelica” jer nećeš imati kome da skuvaš taj predivni recept koji si pročitala na internetu dok si bila na poslu.

Saveti koji su upućeni ženama uglavnom se tiču toga kako da unaprede svoj spoljašnji izgled, dok se većina saveta koji se odnose na ono što je “unutra” nažalost odnose na unutrašnjost vagine koja mora da miriše lepo. Pogled na svet nije određen ontologijom njenog bića, već otnologijom njenog nesesera, grudnjaka ili frizure “tamo dole” (gde dole, na jugu?!).

 941176_349505845175818_128911186_n

Tekstovi se mehanički prevode sa đubre-generatora kao što su Daily Mail, Huffington post pa čak i sa ozloglašenog Fox newsa čuvenog po dezinformacijama i nekorektnom spinovanju, ili se “preuzimaju” sa susjednih nam hrvatskih ili bosanskih portala.

Sve to dalje vodi do stvaranja iskrivljene reprezentacije ženskog roda i njegovo svođenje na feminiziranu spoljašnjost osakaćenu od bilo koje intersekcionalnosti i mogućnosti samostalnog postojanja i razvoja.

Dakle /u mnogome zahvaljujući medijima/ idealne žene merene po patrijarhalnom aršinu su predstavljene kao ruže puzavice: ukras su sveta, neodoljive su i mirišljave, zavodljive i poželjne, slatke i krhke – ali, bez čvrste strukture oko koje će se obaviti ostaju na zemlji i umiru.

penisflower

Ovo pišem upravo zbog toga što se medijima ne pridaje značaj i težina koju nose, odnosno što šira javnost koja nije niti rodno osvešćena, niti upoznata sa novinarskim kodeksom, zahvaljujući normalizaciji određenog jezika u medijima i hipreproizvodnjom sadržaja, nije u mogućnosti ni da primeti da postoji problem koji se p rodubljuje.

Kao što piše Kelner u Medijskoj kulturi: “Politika medijske reprezentacije je pokazatelj vladajućih i važećih predstava o ženama u jednoj zajednici, jer je proces predstavljanja i konstruisanja identiteta u osnovi samih medija i medijske kulture”.

Upravo to može poslužiti kao definicija koju svaki urednik/ca, novinar/ka treba da imaju na umu prilikom izveštavanja o rodno osetljivim slučajevima (ČITAJ: FEMICID, NASILJE NAD ŽENAMA I SILOVANJE) pri čemu se veoma često demonizuje upravo žena i traži se njena krivica za to što se dogodilo, davanja “saveta” koji udebljavaju dominantni diskurs o ženstvenosti ili biranju članka koji će jednostavno prevesti sa inostranog sajta, jer ono što dolazi iz medija kreira stavove javnog mnenja a samim tim i oblikuje realnost u kojoj ti mediji deluju.

Na taj način se formira beskonačna kružna petlja koja omogućava pravdanje sveg tog medijskog đubreta – stvaranjem iskrivljenih percepcija a zatim i hranjenje tih zveri koje su se izrodile generisanjem sadržaja koji potpomaže produbljivanje njihove gladi.

Upravo zbog toga želim da citiram i Džordža Karlina: “Nemojte učiti vašu decu da čitaju…Učite ih da preispituju ono što pročitaju. Učite ih da preispituju SVE.”

Uključi se: Kakva su ginekološka iskustva žena u Srbiji?

naslovna

Drage Žene,

Ukoliko vam se ovo pitanje još uvek nije pojavilo ni na jednom feedu, možete ga pronaći na ovom linku.

Pre svega, želim da napomenem da su svi odgovori anonimni, nigde se ne upisuju niti pamte Vaši lični podaci – samo otkucajte iskustvo, kakvo god ono bilo – i pošaljite, biće objavljeno na blogu i FB stranici Žena sa Interneta.

Ovde možete pogledati album sa iskustvima koji se apdejtuje na dnevnoj bazi.

Ono što je inspirisalo pokretanje razgovora o ginekološkim  iskustvima koje žene imaju u zdravstvenom sistemu u Srbiji, velikim delom jeste i predlog SPC da se abortusi zabrane, što je pokrenulo i pitanje koliko i kako žene učestvuju u donošenju odluka o svom reproduktivnom zdravlju. Više o pravima žena na suvernost po tom pitanju možete saznati u ovom tekstu.

– Da li se lekari uvek drže zakletve koju su položili ili se često pribegava lakomislenom ugrožavanju pacijentkinja radi ostvarenja profita?

Na žalost, iskustva koja su do sada objavljena pokazuju da to nije retkost – kako u državnim, tako i u privatnim klinikama.Preporučivanje nepotrebnih skupih intervencija u privatnim ordinacijama, kao što su uklanjanje nepostojećih kondiloma, cisti i mioma.

– Da li se osoblje zaposleno u državnim medicinskim ustanovama na primeren način odnosi prema ženama?

Stigao je veliki broj iskustava žena koje su pretrpele poniženja, neljubaznosti pa čak i šikaniranje od strane medicinskog osoblja. Osude ukoliko se radi o abortusu, lekarke koje razgovaraju telefonom dok pacijentkinja čeka na pregled u ordinaciji, stigmatizacija i osuda žena koje imaju preko 30 a nemaju dece, insistiranje na tome “da trudnoća rešava sve”.

– Da li lekari/ke objašnjavaju ženama zašto im daju određenu terapiju, kako ona deluje i kakvo je poreklo njihovog problema i koliko je opasan?

U albumu se može videti više slučajeva koji opisuju upravo gore navedene situacije. Prepisivanje jakih lekova i terapije čijeg delovanja i potencijalnih nuspojava pacijentkinja nije svesna (naravno da može da pročita deklaraciju u kutiji, ali to nikada nije isto kao objašnjenje lekara) može da dovede do kasnijih problema koji se ne bi javili da su lekari/ke u tim slučajevima pažljivije saslušali žene koje su pokušavale da objasne svoj problem.

 – Kako funkcioniše biranje “izabranog lekara” u državnim institucijama?

Ne funkcioniše. Pod tim mislim i na lično i na iskustvo žena koje su odgovarale na anketu, koje me je uverilo da sistem kojim se državna administracija služi nije dobar po zdravlje žena. Biranje ginekologa nije jednostavno kao biranje žvakaće gume ili boje kratkih čarapa pa da ne pravi neku bitnu razliku, i baš zbog toga se ne može obavljati “na slepo” tačnije pre upoznavanja sa lekarkom/om i bar jednog izvršenog pregleda. Na tom pregledu žena može da utvrdi da li joj odgovara način rada sa tom osobom, da li smatra da se prema njoj odnosi sa poštovanjem i da li sluša njene potrebe i nakon toga da odluči da li želi stalno lečenje.

Biranje lekara je nešto čega se osoblje veoma oštro pridržava, i nećete biti primljene ukoliko ste došle kada on/ona ne radi, već će Vas sestra vratiti sa šaltera i poručiti da “dođete u smenu u kojoj je Vaš izabrani lekar” jer njih ne interesuje to što Vama nije dobro. Strpite se do sutra. Ili do sledeće nedelje. VI STE IZABRALE, a ako želite da promenite odluku moraćete da prođete kroz čitavu administrativnu torturu i pismeno objašnjavanje /u formularu!/ zbog čega više ne želite da posećujete lekara/ku – anonimnost isključena.

U tom slučaju će pre pacijentkinja biti stigmatizovana nego lekar/ka koji nisu obavljali svoj posao onako kako bi trebalo, jer šta ona ima tu da “opanjkava” kolege/inice kao da “ona zna nešto”.

 – Da li je državno zdravstveno osiguranje dovoljno dobro da mu se veruje?

Sudeći prema brojnim negativnim iskustvima koja su me šokirala, veoma je teško pronaći lekare/ke kojima se može u potpunosti verovati, odnosno mora se tražiti veoma pažljivo, isključivo po preporuci, a to važi i za državne i privatne ordinacije.

– Zašto je važno da ja odgovorim na ovo pitanje?

Zato što se dijalog o problemu mora pokrenuti kako ne bi izgledalo da ne postoji, zato što mnoge žene imaju ožiljke koje su napravili ginekolozi i zato što svaka žena ima pravo na tretman kakav zaslužuje – da njeno zdravlje bude na prvom mestu i da je tretiraju sa pažnjom i poštovanjem.

Pokretanje dijaloga o ovome u javnom prostoru ima ulogu alata koji će žene ohrabriti da se suprotstave onome što im je neprijatno, nelagodno, nelogično ili bolno i da ne posmatraju lekare kao sveznajuće i uvek u pravu, već da se ne plaše da potraže i mišljenje drugog lekara ukoliko osećaju da im je to potrebno.

Važno je kako se TI osećaš a ne šta drugi misle!

Podeli ovo sa svim ženama sa kojima možeš jer zaslužujemo bolju zdravstvenu zaštitu od one koju dobijamo.

 

 

6 naučnica koje su bile žrtve seksizma

Uprkos ogromnom napretku koji je ostvaren tokom poslednjih decenija, žene i dalje moraju da se bore protiv predsrasuda koje vladaju o naučnicama;

blog-promo-famous-scientists-women_66913_600x450Britanska naučnica Rozalind Frenklin radi sa mikroskopom.
Izvor: Science Source
Autorka: Jane J. Lee
Objavljeno 19. Maja 2013.
Originalni tekst
Prevod: Ana Milanović

U aprilskom izdanju magazina National Geographic objavljena je priča o pismu u kome je naučnik Fransis Krik (Francis Crick) opisao strukturu DNK svom 12-godišnjem sinu.

Krik je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za otkriće strukture DNK lanca, zajedno sa kolegama Džejmsom Votsonom (James Watson) i Morisom Vilkinsom (Maurice Wilkins).

Više osoba je komentarisalo ovu priču ukazujući da jedno ime nedostaje na spisku imena Nobelovaca: Rozalind Frenklin (Rosalind Franklin).

Ona je bila britanska bio-fizičarka koja se takođe bavila proučavanjem DNK. Podaci do kojih je ona došla su bili presudni za Krikov i Votsonov rad. Ali, ispostavilo se da Frenklin nije bila odgovarajuća kandidatkinja – preminula je četiri godine pre nego što su Votson, Krik i Vilkins primili nagradu, a Frenklin nikada nije dobila posthumno priznanje.

Ali čak i da je bila živa, velike su šanse da bi svakako bila “preskočena”. Kao mnogobrojne naučnice Frenklin je bila uskraćena za priznanje tokom cele njene karijere. Ona svakako nije bila prva žena koja je podnosila nerazumevanje i ponižavanje u svetu nauke u kom su dominirali muškarci, ali njen slučaj je nečuvena nepravda, izjavila je Rut Levin Sajm (Ruth Lewin Sime), penzionisana profesorka hemije na Sacramento City Collegeu, koja je pisala o ženama u nauci.

Tokom proteklih vekova, istraživačice su bile primorane da rade kao “volonterke” pri fakultetu, a sva priznanja za značajna otkrića su bila dodeljivana njihovim kolegama, dok su imena naučnica bila uklanjana iz udžbenika.

Naučnice su vrlo često radile sa tričavim resursima i bile bitke kako bi postigle to što su postigle, i to samo “da bi zasluge pripale njihovim muževima ili kolegama“, izjavila je En Linkoln (Anne Lincoln) sociološkinja sa Southern Methodist Univerziteta u Teksasu koja se bavi proučavanjem predrasuda sa kojima se sreću žene u nauci.

Današnje naučnice veruju da su se stavovi izmenili, kako je izjavila Lora Hups (Laura Hoopes) sa Pomona koledža u Kaliforniji koja je vrlo opširno pisala o ženama u nauci – “sve dok ih ne lupi po nosu“.

Predrasude prema naučnicama više nisu toliko očigledne, ali to nikako ne znači da su nestale.

Predstavljamo šest istraživačica koje su svojim radom postavile temelje u nauci, a čija imena su vam potpuno nepoznata iz jednog razloga: zato što su žene.

Džoslin Bel Burnel (Jocelyn Bell Burnell)

Rođena u Severnoj Irskoj 1943, Džoslin Bel Burnel otkrila je pulsare dok je još bila na postdiplomskim studijama na Kembridž univerzitetu u Engleskoj.

Pulsari su ostaci velikih zvezda koje su doživele supernovu. Samo njihovo postojanje demonstrira da ti zvezdani giganti nisu sami sebe oduvali u zaborav – umesto toga, za sobom su ostavili male, rotirajuće zvezde neverovatne gustine.

Bel Burnel je otkrila kontinuirane signale koji se emituju zahvaljujući rotaciji, dok je analizirala podatke koji su stizali sa radio teleskopa u čijem sklapanju je i ona učestvovala, a bili su odštampani na tri milje dugačkom papiru.

Pronalazak je bio vredan Nobelove nagrade, ali je 1974. godine nagrada za fiziku dodeljena Entoniju Hjuišu (Antony Hewish) – mentoru sa kojim je radila Bel Burnel, i Martinu Rajlu koji se takođe bavio astronomijom na Kembridž univerzitetu.

Ovo “odbijanje” je izazvalo “talas sažaljenja” za Bel Burnel. Ali u intervjuu koji je dala za National Geographic, astronomkinja se čvrsto držala činjenica.

Slika koju su ljudi tada imali kada se radilo o praktikovanju nauke je bila takva da je muškarac bio na višoj poziciji – i uvek je to bio muškarac – koji je pod sobom imao gomilu “podanika”, mlađih saradnika i saradnica od kojih se nije očekivalo da misle već da urade ono što im je rečeno – objasnila je Bel Burnel koja sada radi kao gostujuća profesorka atronomije na Oksford Univerzitetu.

Ali uprkos sažaljenju i revolucionarnom radu, Bel Burnel je kaže da je uvek morala da se povinuje dominantnom stavu prema akademkinjama.

Nisam uvek dobijala istraživačke zadatke – izjavila je Bel Burnel. Mnoge pozicije koje su ovoj astrofizičarki ponuđene tokom karijere su bile u domenu podučavanja ili administrativnih i menadžerskih dužnosti.

Bilo je užasno teško usaglasiti porodicu i karijeru – rekla je Bel Burnel, i to delom zbog toga što univerzitet na kom je radila nije imao odredbe koje su se odnosile na materinsko odsustvo nakon porođaja.

Od tada je počela da se odnosi veoma zaštitnički prema akademkinjama. Neke škole su im pružile podršku ali je Bel Burnel želela sistemski pristup problemu, kako bi se povećao broj istraživačica.

Ona je nedavno počela da presedava radnom grupom za “Royal Society of Edinburgh” sa zadatkom da pronađe strategiju za povećanje broja žena u oblastima nauke, tehnologije, inžinjeringa i matematike u Škotskoj. (Saznajte više o Bel Burnel)

 Ester Lederberg (Esther Lederberg)

Rođena u Bronksu 1922. godine, Ester Lederberg je odrasla kako bi postavila temelje za buduća otkrića o genetskom nasleđu kod bakterija, regulaciji gena i genetičkom rekombinovanju.

Bavila se mikrobiologijom, a možda je najpoznatija zbog otkrića virusa koji inficira bakterije – pod imenom lambda bakteriofag do kog je došla 1951. godine dok je bila na Univerzitetu Viskonsin.

Lederberg je, zajedno sa prvim mužem Džošuom Lederbegom (Joshua Lederberg) razvila i veoma jednostavan način da se bakterijske kulture lako prebacuju iz jedne u drugu Petrijevu šolju. Taj postupak je nazvan “replica plating” ili “tehnika otiska“, što je omogućavalo testiranje otpornosti bakterija na antibiotike. Lederberg metod je i danas u upotrebi.

Rad koji je Džošua Lederberg obavljao sa tehnikom otiska je odigrao značajnu ulogu za njegovu karijeru, tačnije za dodeljivanje Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu 1985, koju je Lederberg primio zajedno sa Džordžom Bidlom (George Beadle) i Edvardom Tejtumom (Edward Tatum).

Ona zaslužuje priznanje za otkriće lambda bakteriofaga, za njen rad na F faktoru plodnosti i, posebno, za tehinku otiska – napisao je u mejlu Stanley Falkow mikrobiolog u penziji sa Stenford univerziteta.

Ali nije ga dobila.

Lederberg nije imala fer tretman ni kada se radilo o njenoj akademskoj poziciji na Stenfordu, rekao je Falkow, njen kolega koji je govorio na memorijalnoj službi 2006. godine.

Morala je da se bori samo da bi dobila poziciju asistentkinje uz profesora istraživača i to u momentima kada je sasvim sigurno trebalo da ima kompletnu profesorsku poziciju. Ali nije bila jedina. Sve žene su tada bile loše tretirane na akademiji – zaključio je on.

Chien-Shiung Wu  (Čin Šajung Vu)

Rođena u mestu Liu Ho u Kini 1912. godine, Čin Šajung Vu je preokrenula zakone fizike i učestvovala u razvoju atomske bombe. Vu je regrutovana na Kolumbija univerzitet u četrdestim godinama kao deo “Menhetn Projekta” i sprovodila je istraživanja na detektovanju radijacije i obogaćivanju uranijuma.

Ona je ostala u Sjedinjnim državama i posle rata, i postala je poznata kao jedna od najboljih eksperimentalnih fizičarki tog doba, izjavila je Nina Bajers (Nina Byers), penzionisana profesorka Univerziteta Kalifornije, Los Anđeles.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, dva teorijska fizičara Tsung-Dao Lee i Chen Ning Yang su se udružili sa Vu kako bi joj pomogli da opovrgne zakon pariteta. Taj zakon nalaže da u kvantnoj mehanici, dva fizička sistema – kao što su atomi – koji su odraz u ogledalu jedan drugom, treba da se ponašaju na identičan način.

Eksperimenti koje je sprovodila Vu, koristeći cobalt-60 radioaktivni oblik metala kobalta, srušili su zakon pariteta koji je bio uvažavan trideset godina.

Ova prekretnica u fizici dovela je do toga da Yang i Lee dobiju Nobelovu nagradu 1957. godine – ali ne i Vu koja je bila izostavljena uprkos njenoj ogromnoj ulozi.

Ljudi su smatrali da je [takva odluka za dodelu Nobela] sramna – rekla je Bajers.

Pnina Abir-Am, istoričarka nauke sa Univerziteta Brandejs složila se, dodajući da je nacionalnost takođe igrala bitnu ulogu.

Wu je umrla 1997. godine od moždanog udara u Njujorku.

Lisa Majtner (Lise Meitner)

Rođena u Beču u Austriji 1878. godine, Lisa Majtner i njen rad u oblasti nuklearne fizike doveli su do otkrića nuklearne fisije – odnosno do saznanja da se nukleus atoma može rascepiti na dva dela. To otkriće je postalo osnova za nastavak rada na konstruisanju atomske bombe.

Njena priča je komplikovani čvor seksizma, politike i nacionalnosti.

Nakon što je završila doktorat iz fizike na Univerzitetu u Beču, Majtner se preselila u Berlin 197. godine i započela saradnju sa hemičarem Otoom Hanom (Otto Hahn). Njihova naučna saradnja je potrajala preko 30 godina.

Nakon što su nacisti aneksirali Austriju u martu 1938. Majtner, koja je bila jevrejka, uspela je da ode u Stokholm u Šveskoj. Nastavila je rad sa Hanom, uz tajnu prepisku i sastajanje u Kopenhagenu, novembra iste godine. Iako je Han izvodio eksperimente koji su išli u prilog ideji o nuklearnoj fisiji, nije bio u stanju da pruži i objašnjenje za te rezultate. Majtner i njen nećak, Oto Friš (Otto Frisch) su uspeli da iznedre neophodnu teoriju.

Han je objavio njihove rezultate, bez uključivanja Majtner kao ko-autorke, iako više izvora potvrđuje da je Majtner dobro shvatala ovaj “propust” uzimajući u obzir aktuelnu situaciju u nacističkoj Nemačkoj.

To je bio samo početak odvajanja zasluge za otkriće nuklearne fisije i Lise Majtner – rekla je Rut Levin Sajm, autorka biografije Lise Majtner.

Drugi faktor koji je doprineo znemarivanju značaja rezultata koje je Majtner postizala, svakako jeste njen rod. Majtner je jednom napisala prijatelju kako je biti žena u Švedskoj tada bilo veoma blizu zločinu. Naučnici koji su bili članovi Komiteta za Nobelovu nagradu, pokušavali su da je u potpunosti isključe. Zbog toga je Han osvojio Nobelovu nagradu za hemiju 1944. godine, za otkriće mogućnosti cepanja atoma.

Kolege koje su radile sa Majtner u to vreme, uključujući fizičara Nilsa Bora (Niels Bohr), osećali su da je ona imala značajnu ulogu u otkrivanju nuklearne fisije – rekla je Sajm.

Ali, pošto njeno ime nije stajalo na prvom objavljenom radu koji je potpisao Han i bila je izostavljena prilikom dodele Nobelove nagrade, ona ni godinama kasnije nije bila povezivana sa otkrićem.

Niklearna fizičarka Lisa Majtner je preminula 1968. u Kembridžu u Engleskoj.

Rozalind Frenklin (Rosalind Franklin)

Rođena 1920. u Londonu, Rozalind Frenklin je koristeći x-zrake (rendgednske zrake) fotografisala DNK lanac, i na taj način postavila temelje za menjanje postulata biologije.

Ovo je možda jedan od najpoznatijih i najsramnijih slučajeva kada je istraživačici bila oduzeta prilika da prihvati zasluge za svoj rad – rekla je Levin Sajm.

Frenklin je doktorirala iz fizičke hemije na Univerzitetu Kembridž 1945, a zatim je provela tri godine na institutu u Parizu gde je proučavala tehnike difrakcije x-zraka, kao i mogućnost da se odredi molekularna struktura kristala. (Više informacija o njenom obrazovanju i kvalifikacijama možete pronaći ovde)

Vratila se u Englesku 1951. kao saradnica na istraživanju u laboratoriji Džona Rendala (John Randall) sa Kings koledža u Londonu. Ubrzo nakon toga je srela Morisa Vilkinsa (Maurice Wilkins) koji je vodio sopstvenu grupu istraživača koji su proučavali strukturu DNK.

Franklin i Vilkins su radili na odvojenim DNK projektima, ali je Vilkins greškom mislio da je Frenklin samo asistentkinja u Rendalovoj laboratoriji, umesto da je vodila sopstveni istraživački projekat.

U međuvremenu, Džejms Votson i Frensis Krik, koji su takođe bili na Kembridž univrezitetu, pokušavali su da odrede strukturu DNK. Oni su komunicirali preko Vilkinsa koji im je u jednom trenutku pokazao sliku DNK koju je Frenklin napravila – poznatu kao “Fotografija 51”  –  i to bez njenog znanja ili dozvole.

Ta fotografija je omogućila Votsonu, Kriku i Vilkinsu da zaključe koja je tačna struktura DNK, kako bi kasnije i objavili otkriće kroz seriju članaka u žurnalu “Nature”, aprila 1953. godine. Frenklin je objavila rad u okviru istog izdanja, pružajući detaljniji opis DNK strukture.

Fotografija DNK molekula koju je Frenklin snimila, bila je ključna za dešifrovanje njegove strukture, ali su samo Votson, Krik i Vilkins primili Nobelovu nagradu za fiziologiju/medicinu 1962. godine.

Frenklin je umrla od raka jajnika 1958. u Londonu, četiri godine pre nego što su Votson, Krik i Vilkins primili “Nobela”. Budući da se ova nagrada ne dodeljuje posthumno, nikada nećemo saznati da li bi Frenklin ikada dobila priznanje za svoj rad. (Saznajte više o Frenklin i “Fotografiji 51”.)

Neti Stivens (Nettie Stevens)

Rođena 1861. u Vermontu, Neti Stivens je izvodila studije koje su bile ključne za dokazivanje teorije da je pol organizma određen njegovim hromozomima a ne faktorima iz okruženja.

Nakon što je završila doktorat na Brin Mor koledžu u Pensilvaniji, Stivens je nastavila istraživanje o tome šta određuje pol.

Radeći sa brašnastim crvima, zaključila je da mužjaci proizvode spermu sa X i Y hromozomima, a da ženke proizvode samo reproduktivne ćelije sa X hromozomima. To je bio dokaz koji je podržao teoriju o tome da je pol direktno određen genetikom organizma.

Kolega istraživač, Edmund Vilson (Edmund Wilson) bavio istraživanjem u istoj oblasti, ali je došao da istovetnog zaključka tek nakon što je Stivens došla do svog rezultata.

Stivens je bila još jedna žrtva fenomena poznatog kao Matilda efekat  – represija ili potpuno oduzimanje zasluga za naučna dostignuća do kojih su došle naučnice.

Tomasu Hantu Morganu (Thomas Hunt Morgan) koji je u to vreme bio priznati genetičar, često su pripisivane zasluge za otkriće da horomozomi određuju pol organizma. On je prvi napisao genetički udžbenik i na taj način je želeo da uveća svoj značaj.

Udžbenici imaju tu groznu tendenciju da se oslanjaju na iste dokaze kao i drugi udžbenici – rekla je Lora Hups (Laura Hoopes) profesorka na Pomona koledžu, i zbog svega toga se ime Stivens nije povezivalo sa otkrićem o tome šta determiniše pol.

Hups je ubeđena da je Morgan zasluge u mnogome dugovao otkrićima do kojih je došla Stivens.

On se istovremeno dopisivao sa više naučnika i raspravljali su o njegovim teorijama, ali pisma koja su slali Morgan i Stivens uopšte nisu bila kao ta. On se raspitivao i detaljima eksperimenata koje je izvodila – dodala je Hups.

Kada je umrla od raka dojke u decembru 1912., Morgan je o njoj pisao u žurnalu “Science”, rekavši da je verovao da je ona imala sužen pogled na nauku , ali to je bilo tako samo zato što je nikad nije ni pitao – zaključila je Hups.

Sada mi želimo da postavimo pitanje: Koga biste dodali na ovu listu naučnica koje nisu dobile priznanje za svoj rad?

 

“Ženskocentrično” moje dupe

tumblr_mmhshmPBHJ1qz6f9yo1_500

Pronašla sam veoma “zanimljiv” tekst Vladislava Đorđevića, videla da je čovek u takvim nedoumicama i da se znoji pod teškim pitanjima pa sam odlučila da mu na neka i odgovorim. Onako, feministički humano, da mu bude lakše.

Svi ćirilični citati su iz njegovog teksta “Ženskocentrična muzika”.

У Новом Саду је свака четврта девојка између 18 и 38 године неудата. Слична је ситуација и у другим градовима Србије. Зашто има толико много неудатих девојака? Да ли зато што су физички непривлачне? Наше девојке не само да нису непривлачне, него спадају у ред најлепших на свету. Да ли зато што су необразоване? Наше девојке су, у целини узев, доста образоване. Наше девојке су лепе, образоване, а многе су и материјално ситуиране. Зашто су онда неудате?

Ponudiću jedan od mogućih odgovora na ovaj tužni muški vapaj upućen prokletoj dekonstrukciji porodice i braka, tog nukleusa srpskog društva, za koju su krive proklete žene.

Devojke se ne udaju zato što ne žele da postanu žrtve.

Od početka godine, i to samo do kraja februara je zabeleženo 13 smrtnih slučajeva kao ishod porodičnog nasilja. Od njih su 11 bile žene, dvoje su bila deca. Izveštaji o radu centara za socijalni rad pokazali su da 80% žrtava jesu žene, nakon toga deca i stariji.

Da li Vam to nešto govori o privilegijama koje beli muškarci uživaju u balkanskom okruženju?

U Srbiji su mnoge žene potencijalne žrtve porodičnog nasilja, dok neke nisu ni svesne da trpe nasilje, a devojke su vrlo često ugrožene od svojih momaka i ne samo da plaćaju životom nego bivaju spaljene ili zadavljene.

Ili muž supruzi odseče uvo dok leži onesvešćena zbog njegovih udaraca.

Ako Vas zanimaju detaljnije statistike iz perioda 2007-2010, možete ih naći u tekstu sa bloga Izvan Kuhinje, gde se može jasno videti prevaga muških počlinilaca zločina u odnosu na ženske, a evo i statistika sa poslednjeg obavljenog popisa stanovništva 2010. godine koje kažu da stanovništvo Srbije čini 51,36 % žena i 48,64% muškaraca.

Takođe, pojedine žene su u situaciji da se pitaju kako su se uopšte usudile da budu u vezi sa muškarcem koji se bez mnogo greške može uporediti sa tempiranom bombom i iako pište i svićkaju crveno, upozoravaju i odbrojavaju do trenutka eksplozije (VELIKA IVANČA), a niko ne obraća pažnju, ne prijavljuje i ne sprečava nasilje, već se o tome ćuti.

I da, na kraju je žena kriva. Za bilo šta.

Đorđevićeva teorija me najviše podseća na ovu šalu i možda bih se i nasmejala da mi se ne povraća.

Da li smatrate da je takav život nešto za poželeti? Da li bi nekom od vas bilo u redu da se vaše postojanje svodi na sposobnost da oplodite jajnu ćeliju i nameštate testise u javnosti, dok skrušeno slušate ono što Vam je rečeno i prihvatate te “pravedne” udarce, jer je to, u stvari Vaša uloga, ili da budete posmatrane kao hodajući inkubator za proizvodnju podmlatka?

Jedna žena se upravo u to pretvorila jer je samo za vreme trudnoće muž nije tukao – trudnoću je videla kao način za izbegavanje po kojeg udarca pa je za deset godina zatrudnela 13 puta, a rodilo se samo četvoro dece.

Istovremeno sve to treba da izvedete dok završavate fakultete (pff pa kako da se neko sramoti domaćicom bez fakulteta?!), dok se kinjite garderobom, stereotipima i kozmetikom, a zašto?

Da bi vas neko posle ubio zato što ste pametne(i), lepe(i), duhovite(i).

Оно што њих спречава да се удају није неки њихов недостатак, него вредносни систем којим су напојене.

Naravno da nije u pitanju njihov nedostatak, u pitanju je mentalni nedostatak muškaraca *i žena!* koji(e) ženu posmatraju na isti način kao što to radi Đorđević – kao stvorenu za kuhinju, decu i privatnu sferu života dok drugi vladaju i njenom i sopstvenom javnom i biju je ako misli drugačije.

Čisto da vas obavestim, Domaćica je mrtva.

death_20th_housewife 2

Slika: Lola Scarpita

U pitanju nije nešto što se naziva “vrednosni sistem ” već su u pitanju ljudska prava – niko, pa ni Žena (kahm..blargh..#furball) ne sme i ne treba da trpi zlostavljanje ili diskriminaciju, a čini mi se da je jasno da model koji je predstavljen u tekstu ne ukazuje na ravnopravnost polova i rodova, već “vrišti” da muškarci i žene treba i moraju voditi potpuno drugačije živote.

Čak i kada se radi o izboru muzike i konzumiranju popularne kulture autor se oseća pozvanim da  određuje šta ih kvari, a zatim i pojednostavljuje svu složenost društveno-političkih odnosa i svodi ih na…pop?!

Po britanskim studijama kulture i Rejmondu Vilijamsu pop kultura je narodska, življena i kreirana odozdo na dole – što znači da u odnosu na to bez problema mogu da zaključim da i muškarci, kojih u Srbiji ima 48.64% učestvuju u kreiranju kulturnih artifakata koji se proizvode za televiziju, šta više, nalaze se na upravljačkim pozicijama najvećih domaćih kuća: RTS, PRVA, PINK koje između ostalog emituju i pop muziku i emisije o kojima Đorđević piše.

Живимо у времену када популарна култура проповеда женски нарцизам. Популарни романи, популарна психологија и телевизијске емисије препоручују девојкама да буду размажене. И популарна музика прати тај тренд.

Ukoliko razmaženost u idiotskom kontekstu koji Đorđević raspreda znači pravo da se lične želje supruge bez problema stave ispred suprugovih, da se bira karijera umesto rađanja (pu, pu daleko bilo!) ili da se uživa u seksu i sopstvenoj seksualnosti bez osećaja krivice i stida, da se život oblikuje po sopstvenoj meri  (sa, i bez prostora za sise) onda hajde da budemo razmažene sve do jedne!

Takođe, ako se dizajniranje tela nametnuto ženama od strane dominantnog diskursa lepote i rastućih zahteva kozmetičke indutstrije koja prekraja ljudske želje i potrebe naziva “ženskim narcizmom” onda možemo i batine, jezikom kulturnih industrija, da nazovemo “samonametnutom neprijatnošću”, zar ne?

To je zapravo ženski narcizam – ona traži, prosto muči muškarca sve dok je ne prebije da bi posle mogla da bude u centru pažnje i izigrava mučenicu jer je to sada popularno u NVO sektoru.

Eto, sada možemo zaključiti da je pronicanje u tajne ženske ćudi Đorđevićeva tajna veština, k’o mađioničar!

„Размажена”

Хит сплитске певачице Јелене Розге има индикативан наслов: „Размажена”. Песма и спот говоре о младој девојци која бежи са венчања изазивајући збуњеност и неверицу свих окупљених поготово несуђеног младожење. Песма је хит, јер одражава нарцисоидни менталитет многих девојака.

Evo, jedna pesma muških izvođača koji “ne smeju ništa loše da kažu o ženama” jer je to odma’ protumačeno kao seksistički i mizogino od strane “talibanskih agresivnih feministkinja”.

„Ко влада светом?”

Један хит америчке певачице Бијонсе (Beyoncé) гласи „Ко влада светом?” („Who Run The World?”) У пeсми се понавља то питање и одмах на њега одговара: „Девојке!” („Girls”!). Некада су се девојке васпитавале да буде скрушене и понизне, а данас да „владају светом”. Сасвим је неприлично да владарице света икоме кувају ручак. Стога је сасвим разумљиво што остају неудате.

Samo ću napomenuti da je ova pesma na njenom albumu koji se najgore prodavao.

Da, i sigurna sam da žene vladaju svetom i radi prikrivanja svoje dominacije one same sebe primoravaju na prostituciju, primanje udaraca, ponižavanje, nejednake plate, kršenje staklenih plafona, osudu okoline ako se ne uklope u kalup idealne domaćice, supruge, majke?

Ako ćemo tako, možda i delfini upravljaju kosmosom, ko zna šta oni među sobom pričaju a mi ne razumemo?!

delfini vladaju svetom

I sigurna sam i da je Đorđević sigurno jedini na svetu koji bukvalno tumači ovu pesmu, koja meni zvuči kao bajka u formi sladunjavog vikend romana upućena ženi koja može da zanemari činjenicu da se Beyonce potpuno izgubila i pretvorila se u Mrs. Carter entitet nakon udaje za Jay Z-ja. Knowles who?!

Ne brinite Đorđeviću, slomila se!

„Убиство мушкарца”

У женском нарцизму је Розгу и Бијонсе превазишла америчка певачица Ријана (Rihanna). Њена песма „Убиство мушкарца” („Man Down”) садржи стих: „О, мама, мама, мама, управо сам убила мушкарца” („Оh mama, mama, mama, I just shot a man down”). Песма говори о девојци која убија свог љубавника на јавном месту („In central station”). Спот почиње сценом у којој мушкарац бива устрељен у главу. У САД, као и било где другде, не може се замислити песма „Убиство жене”. Такав певач (и сви други редом) одмах би били оптужени за „мизогинију”. Али када једна млада девојка пева о убиству младића то се прихвата као обичан штос.

Oni ne pevaju o tome, oni pucaju i prebijaju!

Je l’ štos što je njen sada bivši momak, takođe pop zvezda, nju zaista tukao a zatim istetovirao prizor njenog pretučenog lica na vratu da se šepuri time kao nekakvim bolesnim trofejom?  Odličan štos.

rijana1

Da li je zabavno to što zahvaljujući društvenoj klimi dečaci šamaranje devojčica smatraju sasvim legitimnim načinom komunikacije? To nije ništa drugo do divljaštvo koje se svakodnevno potvrđuje kao prihvatljivo!

U ovom slučaju mogu da tumačim pesme “Girls” ili “Man down” kao invertovanu stvarnost koju je Mile Kitić tako plastično i detaljno opevao u pesmi i prikazao u spotu “Paklene godine”.

Naravoučenije:

Ako kreten na kraju plati, nema veze što te je maltertirao i ubijao od batina prethodnih 10 godina.

Novac spira SVE.

Evo i svežijeg primera – slikar u prostorijama ministarstva išamarao je zamenicu direktora Muzeja istorije Srbije, Lidiju Bogdanović i dobio samo – otkaz.

Живимо у времену када се и најмањи наговештај нечега што би могло бити женама неугодно одмах проглашава „мизогиним”. Стога се уметници плаше да изразе било шта што би на то могло личити. Мушки певачи једва да се усуде да искажу љубав некој жени, а о помену неке сексуалне везе – нема ни говора. Ту празнину су преузеле жене. Њима је – за разлику од мушкараца – дозвољено да супротни пол третирају како им је воља.

dogsofwarSlika: Lola Scarpita, Dogs of war

Šmrc, jadni muškarci.

JADNI, JADNI JADNI!

Laju kučke na njih. Ružne kučke.

Будући да популарна музика учи девојке да буду „размажене”, „владају светом” и „убијају мушкарце” сасвим је разумљиво што има много неудатих девојака и неожењених младића. Наравно, поплава невољног целибата није последицa само женске нарцисоидне културе, него и других друштвених сила које су се упрегле да сруше омрзнути „патријархат”. Резултат свег тог удруженог феминистиког подухвата је јасан: свака четврта девојка у градовима Србије чека свог принца надајући се да ће одолети искушењу да га убије на јавном месту.

Budući da očevi sopstvenim primerom i majke svojom ćutnjom i trpnjom, ali dominantno i mediji i okruženje, uče momke da budu nasilnici jer to nije ništa strašno, da je udariti drugu osobu sasvim normalna stvar (čak i podržavana u nekim slučajevima) ako ima drugačije mišljenje i pokuša da ga iskaže, da je žena manje vredna samo zato što je žena a da je muškarac bolji samo zato što ima malo više mesa među nogama, ne znači da feministkinje idu okolo spremne da pucaju u prinčeve.

To znači samo da Đorđević nema pojma o feminizmu i feministkinjama.

Da je drugačije ne bi mu palo na pamet da napiše da one “čekaju svog princa” da bi se udale pa ubile. Ako to požele, feministkinjama nisu potrebni prinčevi da bi bile princeze ili bilo šta drugo.

Takođe, nema pojma ni o dedukciji i argumentovanju sopstvenih teza budući da nijedna nije potkrepljena činjenicama već se oslanja isključivo na autorov autoritet, koji je u mojim očima veliki taman toliko da ga možda pozovem da “mrda tu stvar”, bez da priča.

Ajmo, Vlado – mrdaj!

Transformativni dodir tečnosti za sudove

sudovi

Foto: R_.

U ovom radu ću se baviti analizom video reklame za deterdžent za pranje sudova “Spin” i tom prilikom ću se baviti advertajzing diskursom, njegovim ubeđivačkim karakterom, magijskom moći diskursa da tvore stvarnost posredstvom jezika, kontekstom u kome nastaju, kao i estetizacijom muškarca i žene do one mere dok se ne poistovete sa brendovima i robom koje konzumiraju.

Uz pomoć jezika i njegovih društvenih praksi koje su skoro neograničene mi stvaramo svet oko nas i konstruišemo sopstvene identitete koristeći “tagove” za kreiranje simboličke strukture u kojoj se pronalazimo kao individue koje pokušavaju da se diferenciraju uz pomoć materijalnih i nematerijalnih alata.

Budući da je u društvima sa razvijenom tržišnom ekonomijom, liberalnom ideologijom koja između ostalog pretpostavlja kapitalizam i ekonomsko nadmetanje kao neizostavne, naša realnost velikim delom uzglobljena i diskursom advertajzinga koji u sprezi sa medijima kao kanalom za slanje poruke dovodi do estetizacije i brendiranja ljudskih života, konačno nas i konstituiše kao potrošače.

Verujem da je zbog toga jedan od osnovnih ciljeva diskursa advertajzinga jeste da simulira određenu dozu autoriteta onoga koji šalje reklamnu poruku, tačnije dovoljno autoriteta da proizvede magiju koja ni iz čega kreira potrebu[1] za konzumiranjem određenog proizvoda koji posredstvom diskursa postaje sastavni deo konstruisanog identieta primaoca reklamne poruke, što se svakako uklapa sa odstupanjem od esencijalističkog pristupa identitetu i okretanju ka socijalnom konstruktivizmu Vivienne Ber.

Komunikacija kroz advertajzing

“Dijalog” reklame i primaoca se odvija putem kodova i simbola koji nikako ne smeju biti mistifikovani i nejasni, već moraju konstituisati jasnu poruku kako bi “učestvovanje” primaoca u komunikaciji bilo ostvareno a istovremeno je važno obratiti pažnju i na upotrebljene jezičke kodove – obraćanje primaocima mora biti na njihovom[2] jeziku koji razumeju i sa kojim se mogu identifikovati.

Može se igrati simboličkim značenjima tek toliko da zaintrigira javnost ali ne i da je zbuni, niti da poruku, tj. proizvod koji reklamira učini nečitljivim i nerazumljivim budućim potrošačima.”[3]

Dakle poruka mora da bude jasna, primamljiva i simbolična u onoj meri koja ne zahteva dublju analizu od usputnog tumačenja kodova koji apeluju na limbički sistem i na taj način ukorenjuju potrebu i žudnju za kupovinom.

Jezik advertajzinga, prema Crystalu[4], obično je pozitivan, nerezervisan, slavi i naglašava jedinstvenost reklamiranog proizvoda. Tipično, on naglašava i zašto se baš taj jedan proizvod izdvaja u poređenju sa drugima i šta više može da pruži korisniku ili korisnici u odnosu na ostale.

Sa druge strane, advertajzing je definisan kao “svaka plaćena forma ne-personalne komunikacije putem masovnih medija u vezi sa proizvodom, a od strane identifikovanog sponzora[5], a sada je postao deo našeg svakodnevnog života, počevši od jutarnjeg pranja zuba određenom četkicom i pastom koje smo videli na reklami, preko ispijanja određene marke kafe, zatim odevanja u odeću i obuću obeleženu logotipima, konzumiranje hrane sa oznakama kompanija do vođenja ljubavi sa brendiranim kondomima.

Odatle zaključujem da funkcija advertajzinga može da se posmatra na dva osnovna načina: kao marketinškog alata i kao sredstva komunikacije[6], što znači da su reklame kao proizvodi advertajzinga poslate primaocima poruke upravo sa ciljem održanja jedne/ili obe funkcije – da ubede u potrebu za kupovinom proizvoda ili da emituju ideološki kod.

Ako bismo merili uspešnost advertajzinga po parametrima o kojima piše Vestegaard u knjizi “The Language of Advertising”[7], dobra formula bi trebalo da zadovolji ovih pet uslova: da privlači pažnju, da ukazuje na zajednički interes, da budi želju, da inspiriše zaključivanje, da izaziva akciju.

Advertajzing spin tečnog “Spina”

U odnosu na podelu diskursa koju pravi James L. Kinneavy[8] diskurs advertajzinga bih svrstala u grupu persuazivnih budući da se uklapa u formu koju nudi Kinneavy, pri čemu je ovaj tip diskursa primarno fokusiran na dekodera, tačnije na drugu osobu koja je uključena u proces i prima poruku.  Ono što je za tu vrstu esencijalno jeste što enkoder (kreator poruke), realnost i sam jezik postaju instrumenti za postizanje nekih praktičnih rezultata sa dekoderom.

Dakle u ovom slučaju, enkoderi (proizvođači Spin deterdženta) žele da uz pomoć nonšalantnog skretanja fokusa reklame sa pranja sudova i insistiranja na kupovini njihovog proizvoda na vreme utrošeno na negu ruku, koriste se zapravo i jezikom dizajniranim tako da manipuliše i budi želju za kupovinom, estetizacijom života uz dizajnirano telo i prizor fit žene koja je srećna dok pere sudove kao i preplitanjem diskursa o lepoti i njegovim transponovanjem u diskurs advertajzinga u formi jednog od marketinških alata.

Realnost našeg doba, koja je pre sazdana od mnogobrojnih medijskih simulakruma i pejstovanih pokretnih slika nego od betona, plastike i organskih materija, upotrebljena je za isticanje dominacije estetike i spektakla nad etičkim korpusima vrednosti, znanjem ili metafizičkim, kao i za smeštanje u okvir vremena i prostora i “brzog, modernog života” u kome žena jedva može da nađe vremena da se neguje, ali budući da mora da se uklopi u modle koje plasiraju diskursi lepote i kozmetičke industrije, ona sada to može uz Spin. U odnosu na to bih se nadovezala na Raymonda Williamsa, koji je reklamu označio kao “magijski sistem pridavanja moći robi[9].

Analiziraću reklamu za tečnost za pranje sudova “Spin Oligogelin[10] kao meni najinteresantniji primer ove vrste reklame.[11]

Opšti ton reklame za “Spin Oligogelin” je veseo razdragan, neopterećujući, ukratko – pravo otelotvorenje harmonije. Ovaj slučaj je interesantan zbog toga što reklamna poruka često može da označi promenu u stilu života potrošača, a ne promenu po pitanju samog proizvoda, dok je ovde došlo do promene obe strane – i proizvod je dobio novo svojstvo, tačnije supstancu koja neguje kožu (ženskih!) ruku, dok se i stil života žene promenio i ona sada zbog ubrzanog tempa (kuća, posao, deca, muž, prijatelji, obrazovanje, zabava..itd.) mora da pronađe novi način da se neguje a da pri tom ne “gubi vreme” koje je prikazano u grandioznom okviru čitave godine kako bi cifre zvučale dramatičnije.

Iskaz da je “vreme novac” metaforično primenjen u ovom slučaju može da bude ilustrovan i jednom tezom iz knjige Društvo spektakla: “…Vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremeno je polje u kojem potpuno dolaze do izražaja instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o brzini prevoza ili o supi iz kesice –  na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno.[12]

Istovremeno, promenila se i uloga deterdženta za pranje sudova – osim što treba da ispunjava prethodnu svrhu (efikasno uklanjanje masnoće i nečistoća sa sudova) doživljava renesansu i dolazi na tržište u novom izdanju, kao mutant nastao iz sudara dominantnih diskursa u društvu – peni, pere i neguje ženske ruke.

To se može shvatiti i kao ilustracija “…vrednosnog sistema koji nam je kupovinom nametnut (medijska “kupovina vremena”), savremeni aktivizam, koji se poigrava mainstream strategijama i građanskim pseudoindividualizmom u tzv. postmedijskom dobu…[13].

Ako se fokusiramo na dizajn reklame i estetiku kojom odiše, moramo početi od prvog kadra koji prikazuje idiličnu, prelepo osvetljenu kuhinju ukrašenu svežim cvećem (kakvu svaka žena samo poželeti može) što nam jasno ukazuje da je tu njena oaza, mir i mesto. Pogled kroz prozor ukazuje na slobodu, širinu pogleda, što zapravo izvrće stanje u kome se nalazi osoba koja pere sudove – ona nije slobodna već stoji sa rukama u vodi, skidajući ostatke hrane sa posuđa, što nikako nije slika koja prodaje, te ona biva asimilovana čeličnim ritmom industrije koja uklanja ono “neprivlačno” ili “neugodno”[14].

Pastelni tonovi uz dominantnu plavu koja je ujedno i na logotipu Spin deterdženta, brendiraju harmoničnu atmosferu u duhu Spin balončića od sapunice, potirući činjenicu da pranje sudova nije isto što i tretman ruku u kozmetičkom salonu. Lažiranje stvarnosti – uspešno.

Sledeći korak je primena “neagresivne” strategije koja ne sugeriše eksplicitno da treba da kupimo novi Spin, već nam objašnjava uz pomoć autoritativnih statistika i grafikona koliko vremena NE provedemo negujući ruke a mogli bismo, ujedno i predstavljajući rešenje za taj, do tada u našim mislima nepostojeći problem, što me dalje odvodi do zaključka da proizvođači ne prave samo proizvode ili enkodiraju poruke, već pre svega toga proizvode i naše želje i potrebe, a zatim njima manipulišu.

“Manipulacija podrazumeva komunikativnu i interaktivnu aktivnost u kojoj manipulator vrši kontrolu nad drugim ljudima, obično protiv njihove volje ili interesa”[15] što u ovom slučaju rezultira odlaskom u prodavnicu i kupovinom Spina umesto neke druge robne marke, bez svesti o ličnom interesu ali ni o ispunjenom interesu manipulatora.

Narator je muškarac[16] prijatnog glasa koji nam objašnjava da možemo da unesemo veliku promenu u naše živote uz završni slogan “Vidi se razlika” koji se može odnositi i na blistave sudove, na blistav osmeh “domaćice” jer su joj sudovi tako fantastični kao i na novonastalo baršunasto stanje na rukama te žene koja koristi Spin.

To nam sa druge strane otkriva i samu performativnost roda o kojoj govori Judith Butler. Prizor žene koja u kuhinji pere sudove i isključivo fotografije ženskih ruku[17] na pakovanjima poznatijih marki deterdženata ukazuju na to da treba da se igra uloga roda “kao prema nekom scenariju koji postaje stvarnost upravo neprestanim izvođenjem dodeljenih uloga[18] pri čemu se zaista konstatno ponavljaju obrasci patrijarhatom uslovljenog ponašanja pri čemu je “normalno” i “logično” da su svi kuhinjski poslovi automatski “ženski” a to se sve oslanja na kontekst u kome taj performativ deluje – društvene prilike jasno odvajaju mušku i žensku sferu delovanja na prostorima Balkana, a u mnogim slučajevima podela privatno/javno je i dalje aktuelna, seksizam i nasilje su prisutni[19], sklanjajući žene sa mape socijalnih događaja ili umanjujući vrednost njihovih uloga[20].

Reči stvaraju “stvarnost”

Ukoliko se osvrnemo na upotrebu ključnih reči advertajzinga, onda bih ovu reklamu mogla da nazovem “zlatnim ćupom” sa tagovima koji definišu savremeni advertajzing diskurs u žanru reklamiranja kozmetičkih i medicinskih preparata kao i proizvoda kućne hemije:

  • Nega/Kozmetički preparati (ako želite lepotu, morate se negovati; da biste se negovali potrebni su vam kozmetički preparati; mi spajamo oba – kupite Spin;)
  • Novo/Savremeno (bolje nego prethodno, staro; unapređeno stanje)
  • Jedinstveno/Specijalno (odlika luksuza, samo za posebne, diferencijacija)
  • Zaštita/Štiti (apel na iskonsku ljudsku težnju ka održanjem i preživljavanjem)
  • 100% prirodno (logička manipulacija: ako je prirodno ne može biti loše, zar ne?)
  • Hidratacija/Aktivna materija/Morske alge (aktuelni trendovi diskursa lepote)
  • Efikasno/Trajno (ono što svako želi – proizvod koji se isplati i u potpunosti ispunjava svoju svrhu)
  • Snaga (insistiranje na dobrim stvarima naspram loših i aludiranje na ego slušalaca koji bi u svakom slučaju da se identifikuju sa nečim snažnim pre nego sa nečim “slabim” ili “nejakim”)
  • Vrhunski (ako je nešto na vrhu, onda znači da ne može bolje – potvrda kvaliteta)

Zanimljiva je upotreba prideva “prirodno” kada se radi o tečnosti za pranje sudova (?!) i kozmetičkih preparata koji automatski ukazuju na zdravlje, lepotu, mladost i elan, a sve je to dodatno naglašeno dodavanjem imenica “morske alge” koje su poslednjih godina sve zastupljenije kako u alternativnoj medicini tako i kao sastavni deo proizvoda za negu i ulepšavanje.

Ne smem izostaviti ni u poslednje vreme modernu sintagmu “aktivna materija” ili “aktivni sastojci” koja na neki način doprinosi sveopštoj energiji i “prirodnom zdravlju” Spina, aludirajući da će to postati i deo karaktera onih koji kupuju njihov brend što je, rekla bih, besramna manipulacija jezikom: Manipulacija jezikom ovde dolazi do punog izražaja, i to tvrdnjama koje su apsurdne: ako se prirodan izgled stiče tek upotrebom reklamiranog proizvoda /u ovom slučaju “prirodna” mekoća ruku zahvaljujući Spinu/, onda se proizvod reklamira kao sredstvo za poboljšanje prirode, iz čega proističe da takav izgled više nije prirodan[21].

Budući da se radi o artifaktu potrošačkog društva, ne mogu da ne primetim određenu vrstu pre-fabrikovane[22] marksističke fetišizacije robe koja je zapravo ideološki utkana u matricu reklamne poruke – ako kupite novi Spin, koji neguje, štiti i aktivno čini ruke mekšim dok odmašćuje sudove, Vaš život će postati bolji, lepši i luksuzniji – a sve to, prirodno.

Stuart Hall piše[23] da u advertajzing diskursu skoro da ne postoji “čisto denotativna” komunikacija i dodaje da “…Svaki vizelni znak u advertajzingu nosi konotaciju o kvalitetu, situaciji, vrednosti ili zaključke koje su prisutne kao i implikacija ili implicirano značenje, u zavisnosti od konotacione reference[24].

To se naročito vidi u atraktivnim animacijama koje okružuju svaku bocu Spina, u bogatoj peni, elegantim ukrasima u kuhinji koji potvrđuju da “samo dobre kuće” koriste taj deterdžent i ujedno prenose intenciju kompanije Beohemija i agencije McCannErickson – da prodaju svoj proizvod.

Ako to posmatramo u ključu marksističke tradicije, ideologija ove reklame sklanja pravu i zamenjuje je iskrivljenom slikom realnosti, lažirajući legitimnost njene poruke. Van Dijk piše da “ideologija može biti definisana kao čitav sitem ideja, ubeđenja i vrednosti koji pruža ograničeni pogled na svet. Ideologija pomaže u sakrivanju društvenih kontradiktornosti koje pozajmljuju legitimitet onima na pozicijama moći”[25].

Sistem vrednosti predstavljen u reklami svakako sadrži dozu tradicije, kuhinja sugeriše da tu stanuje porodica, žena srećno obavlja svoje dužnosti a pritom je i lepa i negovana, nema briga i zadovoljna je, samo joj se ne dopada kada su joj ruke ispucale jer je to neprivlačno njenom mužu (ali i to je sada rešeno), skrivajući činjenicu da u društvenim uslovima u kojima reklama deluje to je veoma redak ili skoro nemoguć prizor.

Mekane i negovane ruke mogu da budu i klasna referenca, budući da žene koje potiču iz radničke klase često rade fizičke poslove rukama što rezultira grubom ili ispucalom kožom, dok su žene pripadnice viših i srednjih klasa negovane, češće uživaju u bezbrižnosti ekonomske obezbeđenosti ili se bave bolje plaćenim profesijama koje zahtevaju prvenstveno umni rad i imaju mogućnosti, sredstava i vremena da brinu o dizajniranju svog tela. Ova reklama može da se čita kao i da nam šalje demokratsku, ideološku poruku o besklasnom društvu i istom tretmanu za sve (one koje peru sudove).

Način na koji se narator obraća publici ih uz pomoć reči “Vas” ili “Vaše” uključuje ih u događaj reklame, stvarajući iluziju učestvovanja u razgovoru koji je zapravo reklamni monolog koji odašilje kodove, sakriven pod plaštom personifikacije ruku osobe koja pere sudove, a koje dobijaju sopstveni život i um, budući da “godišnje provedu 320h u pranju sudova“.

Reklama pokušava da skrene fokus sa “negativnih” stvari kao što su realno pranje sudova ili napadno insistiranje na kupovini, već se sve uvija u estetizovanu stvarnost u kojoj Vi (gledateljke i gledaoci reklame) nemate nikakve veze sa pranjem sudova osim što treba da odete do prodavnice, kupite Spin, odvedete Vaše ruke do sudopere i sačekate da završe sa pranjem, osećajući kako se koža regeneriše zahvaljujući morskim algama.

Čitanje ovakve reklame može i da nam dostavi viziju nove realnosti budući da Spin “štiti” i “pere” već sada i pre kupovine, jer se tekst reklame predstavlja kao da poistovećuje čin izgovaranja sa izvođenjem radnji zaštite i pranja sudova[26], i na taj način postaje rečenica koja nas jednostavno obaveštava o tome.

Ono što u ovom slučaju ide u prilog Spinu, jeste upravo činjenica što je ovaj iskaz konstruisan tako da ne može biti potvrđen kao istinit ili neistinit (bar dok svi po jednom ne kupe Spin i pomno prate stanje svojih ruku), tako da primaocima poruke ostaje samo da to prihvate kao istinito zahvaljujući autoritetu govornika “iza zavese”, tačnije tradicije i prisutnosti kompanije Beohemija na tržištu. Ukoliko je unapred prihvaćeno kao istinito, onda nema potrebe za potezanjem kriterijuma uspeha i neuspeha, već je to iskaz koji je uz pomoć jezika izgradio novu stvarnost[27].

Opet, mogla bih da zaključim i da rečenica “Sada efikasno i trajno štiti Vaše ruke, pružajući dodatnu hidrataciju” može da se čita i kao perlokucioni čin jer proizvodi dejstvo na slušaoca – uvodi ga u “novi” život i pruža bolju budućnost, tačnije proizvedeni efekat postaje ubeđeni primalac poruke. Serlovom terminologijom, govornim činom redizajnira trenutno stanje stvari u trenutku slušanja reklame, ili rečima Judith Butler da su “performativi tipovi autoritativnog govora[28] koji je proizveden zarad ubedljivosti reklamne poruke.

Transformacija

Reklamna kapmanja za Spin tečnost za sudove poručuje da diskurs advertajzinga ima transformativni dodir i da uspeva da pretvori sudoperu punu prljavih sudova u kozmetički salon specijalizovan za negu ruku, kao i da predstavlja “mušku” ideologiju koja izvire iz aktuelnog društvenog konteksta i koji je reklama plasirana, obeležavajući žensko mesto u kući.

Istovremeno ušuškava realnost i odlaže je u kutiju sa kuglicama stiropora a zatim predstavlja medijski posredovanu sliku idealizovanog života žene, brendiranog Spinom i harmoničnom kolor šemom. Istovremeno šalje kodove za kodiranje ženske rodne uloge koja pretpostavlja da ona treba da bude majka, domaćica, vredna i da je kuhinja “njeno malo carstvo”.

Jezik advertajzing diskursa upotrebljen u Spin reklami može se smatrati veoma potentnom tvorevinom budući da kreira nove svetove ideološki oblikovane u skladu sa porukom enkodera, Beohemije, a sve uz garanciju kvaliteta “nastao u saradnji sa renomiranom francuskom kompanijom” koja opet gradi ispunjenje uslova da “osobe i okolnosti u datom slučaju moraju biti prikladne za vršenje te procedure”[29] a samim tim što sarađuju sa “renomiranom” kompanijom iz inostranstva govori samo za sebe. Izmeštanje svakodnevne “neprijatnosti” kao što je pranje sudova i uplitanje sa domenom lepote, uz opis proizvoda jezikom kozmetičke industrije, zapravo je novi alat savremenog marketinga i pokušaj da se pobede sile prezasićenog tržišta, kao i još jedan dokaz da jezik stvara naš svet isto onoliko koliko mi stvaramo jezik.


[1]“Nauka zadržavanja ljudskog uma dovoljno dugo da se iz njega izvuče novac” Leacock (1924) iz prezentacije “Analiza medijskog diskursa: Reklama” mr Mirjana Stošić

[2] U smislu pronalaženja odgovarajućeg načina komunikacije sa ciljnom grupom kojoj je proizvod namenjen, uzimanje socio-ekonomsko-klasnog konteksta u obzir, korišćenje slenga itd.

[3] Dragana Antonijević: O Crvenkapi, Dureksu i ljutnji: proizvodnja, značenje i recepcija jedne bajke i jedne reklamne poruke

[4] Crystal, David (1987), The Cambridge Encyclopedia of Language. Cambridge: Cambridge University Press

[5] Wells, Burnett&Moriaty (2003), Advertising Principles & Practice. NewJersey: Pearson Education International

[6] Wright, Winter&Zeigler (1982), Advertising, (5thed). USA: Graw-Hill Company

[7] Vestergaard, Torben & Schroder, Kim (1985), The Language of Advertising. Oxford: Basil Blackwell Publisher Ltd.

[8] (Ekspresivni, referencijalni, književni, ubeđivački (persuasive)) Kinneavy, J., L. 1971. A Theory of Discourse: The Aims of Discourse. New York: W. W. Norton Company.

[9] Vuksanović Divna. Filozofija medija: Ontologija, estetika, kritika (prvo izdanje – 2007. drugo izdanje – 2008.)

[11] Zanimljiva mi je jer nije “template” reklama koja se samo lokalizuje za određeno tržište kao što je slučaj sa Fairy kampanjama, već je proizvod domaće agencije McCann Erickson, dizajnirana da se zgodno uklopi u društveni kontekst u koji se plasira.

[12] Debor, Gi (2004) Društvo spektakla, Porodična biblioteka br. 4, anarhija/blok 45; str 54

[13] Vuksanović, Divna (2007:38)

[14] U odnosu na to da se u reklamama reč “problem” menja blažim rečima poput “neprijatnost, neugodnost” i na transformisanje pojma nesreće i  tragičnog u Kulturnim industrijama Adorna i Horkhajmera, u “splet okolnosti” ili “delovanje sudbine”.

[15] Van Dijk, T. (2006), Discourse and manipulation, Discourse and Society, Vol. 17(3), 359-383.

[16] Da je reklama napravljena tako da je žena narator a muškarac pere sudove, verujem da ne bi imala nikakvog efekta i da bi našla na veliku osudu javnosti, posebno na patrijarhalnom podneblju kakvo je Srbija gde pranje sudova spada u opis rodnog konstrukta koji većina žena u Srbiji gaji na sopstvenom primeru, što dalje implicira da muškarac može da objasni ženi kako se sudovi najbolje peru bez ispucalih ruku, ali nikako se neće latiti sunđera i Spina. Njegovo je da obezbedi sudoperu, sudove, hranu koju su pojeli i Spin kojim će te sudove ona posle oprati.

[18] Iz prezentacije “Analiza medijskog diskursa_VI”, mr Mirjana Stošić;

[21] Nadežda Silaški, (2009), Kako delovati rečima – izbor leksike u reklamnim oglasima u časopisima za žene”

[22] Nazivam je tako zbog  toga što je unapred “formatirana” i već utkana u poruku reklame, bez potrebe za proizvodnjom od strane dekodera

[23] Hall, Stuart (1973), Encoding and decoding in the television discourse. Paper for the council of Europe Colloquy on “Training in the critical reading of television language”. Organized by the Council & The Centre for Mass Communication Research, University of Leicester, September 1973. Centre for Cultural Studies, University of Birmingham.

[24] (Hall, 1973:12).

[25] Van Dijk, T. A. (1998). Ideology: A multidisciplinary approach. London: Sage

[26]“Ostin je uvideo da postoji klasa iskaza za koje čin njihovog izgovaranja jeste zapravo i izvođenje radnje koja je podrazumevana iskazom.” Iz prezentacije “Analiza medijskog diskursa_V”, mr Mirjana Stošić;

[27] Pod uslovom da je poruka dekodirana u Hallovom ključu sa prve pozicije razumevanja medijskih poruka koja je dominantno-hegemonijska, u kojoj gledanje deluje unutar dominantnog pogleda na svet i proizvodi priželjkivano značenje.

[28] mr Mirjana Stošić (2012), Iz prezentacije “Analiza medijskog diskursa_VI”;

[29]  mr Mirjana Stošić (2012), Iz prezentacije “Analiza medijskog diskursa_V”;

Bibliografija
Antonijević, Dragana (2008), O Crvenkapi, Dureksu i ljutnji: proizvodnja, značenje i recepcija jedne bajke i jedne reklamne poruke;
Crystal, David (1987), The Cambridge Encyclopedia of Language. Cambridge: Cambridge University Press;
Debor, Gi (2004) Društvo spektakla, Porodična biblioteka br. 4, anarhija/blok 45; str 54
Hall, Stuart (1973), Encoding and decoding in the television discourse. Paper for the council of Europe Colloquy on “Training in the critical reading of television language”. Organized by the Council & The Centre for Mass Communication Research, University of Leicester, September 1973. Centre for Cultural Studies, University of Birmingham;
Kinneavy, J., L. 1971. A Theory of Discourse: The Aims of Discourse. New York: W. W. Norton Company.
Nadežda Silaški (2009), Kako delovati rečima – izbor leksike u reklamnim oglasima u časopisima za žene;
Stošić, Mirjana (2012) Prezentacija “Analiza medijskog diskursa_V”;
Stošić, Mirjana, (2012) Prezentacija “Analiza medijskog diskursa_VI”;
Stošić, Mirjana (2012) Prezentacija “Analiza medijskog diskursa: Reklama”;
Van Dijk, T. A.(1998). Ideology: A multidisciplinary approach. London: Sage
Van Dijk, T. (2006): “Discourse and manipulation”, Discourse and Society, Vol. 17(3), 359-383.
Vestergaard, Torben & Schroder, Kim (1985), The Language of Advertising. Oxford: Basil Blackwell Publisher Ltd.
Vuksanović, Divna (2007) Filozofija medija: Ontologija, estetika, kritika;
Wells,Burnett&Moriaty.(2003). Advertising Principles & Practice. NewJersey: Pearson Education International
Wright,Winter&Zeigler. (1982). Advertising, (5thed). USA: Graw-Hill Company.
Web
http://vimeo.com/45894576
http://www.beohemija.com
http://www.mccann.co.rs/
http://www.youtube.com/watch?v=fndkPPJBi1U