U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.
Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.
U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.
Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.
Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.
Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.
Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.
Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.
Blogovi i stranice:
2389 Akuzativ Aleksandar Šurbatović Alжirska pisma Ana Milanović Angelina Radulović – Piskaralo Anita Mitić Biljana – Samokazem Bob Lebowski (Slobodan Vladuša) Boban Stojanović Constrictoria Boa cult – B92 blog DJ Ivica Dokona popadija Đorđe Bojović Edis Đerlek FCBK Just Bloggin’ Kontrapress Luka Božović Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo Milica Čalija – blog Milja Lukić Miloš Sečujski – B92 blog Nemam ime, imam komentar Nenad Duda Petrović Nešto sasvim neizvesno Nikola Ćupas – blog Novi Sad 2020 Novosadsko ubrojčavanje Ostavite Teslu na miru Panonska ludost Parunova reč Pavle Ćosić Pećko pivo Prešlicavanje Raša Karapandža Sajber Vanderlast Sara Radojković Savesna Sistem i lom Staša Koprivica – 100 lisica Vazda nešto VladanBa’s Blog Vladan Slavković – Kraljevo online Veličković::Blog Velimir Mladenović – B92 blog Žene sa Interneta
Građanke i građani:
Nikola Adžić Stefan Aleksić Ana Belotti Ljiljana Bukvić Bojan Cvejić Robert Čoban Snežana Čongradin Vesna Đukanović Ratko Femić Višnja Filipović Jovana Gligorijević Jelena Jovanović Aleksandar Kokotović Lav Kozakijević Sofija Mandić Radmilo Marković Vladimir Marović Maja Mićić Lazar Milovanović Peđa Mitrović Sandra Popović Tatjana Radunović Aleksandra Sokolović Zorica Šćepanović Stefan Šparavalo Katarina Tadić Nikola Tomić Đorđe Trikoš Maja Vasić Nikolić Marko Vidojković Ivan Vlajić Maja Vrtarić Sanja Zrnić
In the face of censorship
In the days when, due to neglect, incompetence and irresponsibility of the government, brave and humane citizens are taking over the functions of the state and helping the afflicted in the flooded and flood-threatened regions – the government is wasting time and energy on violating the freedom of expression by attacking and shutting down websites calling for them to assume responsibility.
In just a few days, blog “Druga strana” (Other side) and portal “Teleprompter” were temporarily disabled, and the entire Dragan Todorović’s blog on “Blic” portal was deleted after he had re-published a text listing the reasons why Aleksandar Vučić should resign. We have no reason to doubt that similar instances of censorship will happen in the future.
With the lack of strong parliamentary opposition, and just a few print and electronic media critiquing the regime, the government of Aleksandar Vučić and its aids are attacking the critical thought on the Internet, stifling freedom of expression. Faced with inconvenient questions and facts, the government is resorting to force, proving they lack arguments to defend their actions.
We demand the government immediately stop attacking the freedom of expression, stop interfering with critical websites and pages, and to start answering questions rightfully posed by the public.
We demand the government respect all other rights and liberties, as well as rule of the law.
We demand the names of those killed by the floods be published immediately.
We demand transparency in managing the donated money.
We demand all the representatives of the government, regardless of their governing position, assume full moral and legal responsibility for each life that could have been saved had they not been neglectful, incompetent and irresponsible, as well as for destroyed property that could have been protected had they adequately reacted.
We demand the end of censorship and the beginning of responsibility.
Zašto su novinski članci upućeni ženama, koje pišu ne samo muškarci već i žene, prepuni seksizma, dezinformacija i u mnogim slučajevima i mizoginije?
Zbog društvenog konteksta u koji treba da budu poslate, ali i zbog konteksta u kome nastaju.
Godina 2013. je na žalost bila obeležena femicidom, nasiljem u porodici i disfunkcionalnim međuljudskim odnosima, ali isto tako je bila obeležena i trendom normalizacije govora o nasilju kao da se uopšte ne radi o istom.
Nastalo je stanje sveopšte ravnodušnosti u odnosu na ono što ne donosi dovoljan broj kupljenih izdanja, klikova i lajkova, crna hronika je odavno prestala da se smatra “crnom” već svakodnevnom slikom društva kroz koje plivaju učesnici/ce, dok pretučena žena postaje manje bitna od dnevnog pregleda događanja u nekom od aktuelnih rijaliti programa ili jednako nebitna kao i sve ostalo.
Sličnu vrstu pritiska da se utoli glad za obrtom kapitala kroz zadovoljenje želja određene ciljne grupe i sama sam doživela kao novinarka, dok sam bila zaposlena i u štampanim i u internet medijima koji se uglavnom obraćaju ženama, a koji ne dolaze isključivo od uredništva već prvenstveno od klijenata koji infizijama kapitala diktiraju sadržaj tih stranica.
Verujem da je populistički i senzacionalistički karakter medijskih objava uz pranje ruku po sistemu “ali ljudi to žele” zapravo skoro pa sasvim normalan način odricanja od odgovornosti i poricanja svoje osnovne uloge – informisanja.
Ono što konstatno “promiče” odgovornima za informacionu kanalizaciju na čijem dnu smo se našli i mnogo pre ove 2013. jeste činjenica da mediji nisu stvoreni ni zbog čega drugog do da snabdevaju javnost informacijama od značaja, te bi u *znam, nepostojećem* idealnom matriksu, kad ne bude tako, morao da im se oduzme svaki legitimitet i pravo na delovanje, posebno ukoliko se pozivaju na oblikovanje sopstvenog diskursa od strane publike.
Iako medijski sadržaji nikako ne bi smeli da budu formirani prema uticajima spoljašnjih izvora (čitaj: onog ko će da da više para) koji crpe sopstveno postojanje na fontani uznapredovalog liberalnog imperijalizma i svu svoju gadost uspevaju da transformišu u nešto nazvano “uspeh” zahvaljujući ostvarenoj zarad(Z)i, u našem matriksu se to dešava bez problema, šta više to je sasvim normalna stvar i “poslovna filozofija”.
Da rezimiramo: udovoljava se imaginarnim zahtevima čitalačke publike, a zapravo se isti nemilosrdno fabrikuju kako bi se uklopili u proces zadovoljenja marketinških potreba samog izdanja – ukratko rečeno – isplativosti site traffic.
Najčešća pojava u modernim redakcijama štapanih izdanja koja kao ciljnu grupu imaju žene, jeste upravo oblikovanje sadržaja u odnosu na plaćeni reklamni prostor, dok se u onlajn medijima to radi kako bi se udovoljilo click-triggeru najšire moguće publike.
E, u tim momentima se učitava reprezentacija žene kao onoga što je spoljašnje bez ikakve brige o duhovnom “sadržaju”, tačnije ona se pretvara u objekat koji služi za transakciju.
Bilo mentalnu, radi lečenja frustracija i kompleksa i stvaranja osećanja zadovoljstva, bilo konkretno novčanu – u svakom slučaju ona služi kao sredstvo za ostvarenje ciljeva koji nikako nisu ženski, a pritom je ubeđivana da je sve to njena “sloboda, izbor i emancipacija”.
E pa NIJE!
Šansa da se ponašaš kao napumpana seks lutka koja pleše na pozornici balkanske pop kulture, pri čemu je modla tvoje kutije sa celofanom napravljena u odnosu na patrijarhalne nazore o ispunjenju seks fantazija, nikako ne označava oslobođenje.
Označava “revoluciju” koja nas je slagala i lažno obećala da možemo da zaboravimo na dvostruke standarde i da se ponašamo onako kako se osećamo bez bojazni od socijalnh sankcija i osude.
Ono što je zajedničko tekstovima i na internetu i u štampanim izdanjima jeste upravo seksizam.
Žena nije biće, ona je objekat koji služi za medijaciju želje – da bude voljena, da bude lepa, negovana, doterana, da dobro kuva, da je fit, da uvek bude raspoložena, da zna kako da u tuđim očima bude najviše seksi i da zna da ćuti, da priča onda kada je to poželjno.
U suprotnom će biti proglašena za agresivnu naci-feministkinju.
Takođe, žena nije osoba, nije individua i identitet, već je ona “nečija majka, supruga, devojka, sestra, ćerka.” i svaki “dobronamerni savet” upućen ženama je formulisan tako da nema smisla ukoliko ne ide uz muškarca ili uz nadu da će ipak biti tog muškarca – kako GA ne iznervirati, kako za NJEGA biti poželjna, kako NJEMU popušiti kurac i kako uvek biti sveža – za NJEGA – uprkos 16 radnih sati, manjku sna i vremena, neredovnoj ishrani i raspadanju od obaveza i manjoj plati od tvojih kolega, jer konačno, “i onako ti to ništa ne vredi ako ostaneš usedelica” jer nećeš imati kome da skuvaš taj predivni recept koji si pročitala na internetu dok si bila na poslu.
Saveti koji su upućeni ženama uglavnom se tiču toga kako da unaprede svoj spoljašnji izgled, dok se većina saveta koji se odnose na ono što je “unutra” nažalost odnose na unutrašnjost vagine koja mora da miriše lepo. Pogled na svet nije određen ontologijom njenog bića, već otnologijom njenog nesesera, grudnjaka ili frizure “tamo dole” (gde dole, na jugu?!).
Tekstovi se mehanički prevode sa đubre-generatora kao što su Daily Mail, Huffington post pa čak i sa ozloglašenog Fox newsa čuvenog po dezinformacijama i nekorektnom spinovanju, ili se “preuzimaju” sa susjednih nam hrvatskih ili bosanskih portala.
Sve to dalje vodi do stvaranja iskrivljene reprezentacije ženskog roda i njegovo svođenje na feminiziranu spoljašnjost osakaćenu od bilo koje intersekcionalnosti i mogućnosti samostalnog postojanja i razvoja.
Dakle /u mnogome zahvaljujući medijima/ idealne žene merene po patrijarhalnom aršinu su predstavljene kao ruže puzavice: ukras su sveta, neodoljive su i mirišljave, zavodljive i poželjne, slatke i krhke – ali, bez čvrste strukture oko koje će se obaviti ostaju na zemlji i umiru.
Ovo pišem upravo zbog toga što se medijima ne pridaje značaj i težina koju nose, odnosno što šira javnost koja nije niti rodno osvešćena, niti upoznata sa novinarskim kodeksom, zahvaljujući normalizaciji određenog jezika u medijima i hipreproizvodnjom sadržaja, nije u mogućnosti ni da primeti da postoji problem koji se p rodubljuje.
Kao što piše Kelner u Medijskoj kulturi: “Politika medijske reprezentacije je pokazatelj vladajućih i važećih predstava o ženama u jednoj zajednici, jer je proces predstavljanja i konstruisanja identiteta u osnovi samih medija i medijske kulture”.
Upravo to može poslužiti kao definicija koju svaki urednik/ca, novinar/ka treba da imaju na umu prilikom izveštavanja o rodno osetljivim slučajevima (ČITAJ: FEMICID, NASILJE NAD ŽENAMA I SILOVANJE) pri čemu se veoma često demonizuje upravo žena i traži se njena krivica za to što se dogodilo, davanja “saveta” koji udebljavaju dominantni diskurs o ženstvenosti ili biranju članka koji će jednostavno prevesti sa inostranog sajta, jer ono što dolazi iz medija kreira stavove javnog mnenja a samim tim i oblikuje realnost u kojoj ti mediji deluju.
Na taj način se formira beskonačna kružna petlja koja omogućava pravdanje sveg tog medijskog đubreta – stvaranjem iskrivljenih percepcija a zatim i hranjenje tih zveri koje su se izrodile generisanjem sadržaja koji potpomaže produbljivanje njihove gladi.
Upravo zbog toga želim da citiram i Džordža Karlina: “Nemojte učiti vašu decu da čitaju…Učite ih da preispituju ono što pročitaju. Učite ih da preispituju SVE.”
Ukoliko vam se ovo pitanje još uvek nije pojavilo ni na jednom feedu, možete ga pronaći na ovom linku.
Pre svega, želim da napomenem da su svi odgovori anonimni, nigde se ne upisuju niti pamte Vaši lični podaci – samo otkucajte iskustvo, kakvo god ono bilo – i pošaljite, biće objavljeno na blogu i FB stranici Žena sa Interneta.
Ovde možete pogledati album sa iskustvima koji se apdejtuje na dnevnoj bazi.
Ono što je inspirisalo pokretanje razgovora o ginekološkim iskustvima koje žene imaju u zdravstvenom sistemu u Srbiji, velikim delom jeste i predlog SPC da se abortusi zabrane, što je pokrenulo i pitanje koliko i kako žene učestvuju u donošenju odluka o svom reproduktivnom zdravlju. Više o pravima žena na suvernost po tom pitanju možete saznati u ovom tekstu.
– Da li se lekari uvek drže zakletve koju su položili ili se često pribegava lakomislenom ugrožavanju pacijentkinja radi ostvarenja profita?
Na žalost, iskustva koja su do sada objavljena pokazuju da to nije retkost – kako u državnim, tako i u privatnim klinikama.Preporučivanje nepotrebnih skupih intervencija u privatnim ordinacijama, kao što su uklanjanje nepostojećih kondiloma, cisti i mioma.
– Da li se osoblje zaposleno u državnim medicinskim ustanovama na primeren način odnosi prema ženama?
Stigao je veliki broj iskustava žena koje su pretrpele poniženja, neljubaznosti pa čak i šikaniranje od strane medicinskog osoblja. Osude ukoliko se radi o abortusu, lekarke koje razgovaraju telefonom dok pacijentkinja čeka na pregled u ordinaciji, stigmatizacija i osuda žena koje imaju preko 30 a nemaju dece, insistiranje na tome “da trudnoća rešava sve”.
– Da li lekari/ke objašnjavaju ženama zašto im daju određenu terapiju, kako ona deluje i kakvo je poreklo njihovog problema i koliko je opasan?
U albumu se može videti više slučajeva koji opisuju upravo gore navedene situacije. Prepisivanje jakih lekova i terapije čijeg delovanja i potencijalnih nuspojava pacijentkinja nije svesna (naravno da može da pročita deklaraciju u kutiji, ali to nikada nije isto kao objašnjenje lekara) može da dovede do kasnijih problema koji se ne bi javili da su lekari/ke u tim slučajevima pažljivije saslušali žene koje su pokušavale da objasne svoj problem.
– Kako funkcioniše biranje “izabranog lekara” u državnim institucijama?
Ne funkcioniše. Pod tim mislim i na lično i na iskustvo žena koje su odgovarale na anketu, koje me je uverilo da sistem kojim se državna administracija služi nije dobar po zdravlje žena. Biranje ginekologa nije jednostavno kao biranje žvakaće gume ili boje kratkih čarapa pa da ne pravi neku bitnu razliku, i baš zbog toga se ne može obavljati “na slepo” tačnije pre upoznavanja sa lekarkom/om i bar jednog izvršenog pregleda. Na tom pregledu žena može da utvrdi da li joj odgovara način rada sa tom osobom, da li smatra da se prema njoj odnosi sa poštovanjem i da li sluša njene potrebe i nakon toga da odluči da li želi stalno lečenje.
Biranje lekara je nešto čega se osoblje veoma oštro pridržava, i nećete biti primljene ukoliko ste došle kada on/ona ne radi, već će Vas sestra vratiti sa šaltera i poručiti da “dođete u smenu u kojoj je Vaš izabrani lekar” jer njih ne interesuje to što Vama nije dobro. Strpite se do sutra. Ili do sledeće nedelje. VI STE IZABRALE, a ako želite da promenite odluku moraćete da prođete kroz čitavu administrativnu torturu i pismeno objašnjavanje /u formularu!/ zbog čega više ne želite da posećujete lekara/ku – anonimnost isključena.
U tom slučaju će pre pacijentkinja biti stigmatizovana nego lekar/ka koji nisu obavljali svoj posao onako kako bi trebalo, jer šta ona ima tu da “opanjkava” kolege/inice kao da “ona zna nešto”.
– Da li je državno zdravstveno osiguranje dovoljno dobro da mu se veruje?
Sudeći prema brojnim negativnim iskustvima koja su me šokirala, veoma je teško pronaći lekare/ke kojima se može u potpunosti verovati, odnosno mora se tražiti veoma pažljivo, isključivo po preporuci, a to važi i za državne i privatne ordinacije.
– Zašto je važno da ja odgovorim na ovo pitanje?
Zato što se dijalog o problemu mora pokrenuti kako ne bi izgledalo da ne postoji, zato što mnoge žene imaju ožiljke koje su napravili ginekolozi i zato što svaka žena ima pravo na tretman kakav zaslužuje – da njeno zdravlje bude na prvom mestu i da je tretiraju sa pažnjom i poštovanjem.
Pokretanje dijaloga o ovome u javnom prostoru ima ulogu alata koji će žene ohrabriti da se suprotstave onome što im je neprijatno, nelagodno, nelogično ili bolno i da ne posmatraju lekare kao sveznajuće i uvek u pravu, već da se ne plaše da potraže i mišljenje drugog lekara ukoliko osećaju da im je to potrebno.
Važno je kako se TI osećaš a ne šta drugi misle!
Podeli ovo sa svim ženama sa kojima možeš jer zaslužujemo bolju zdravstvenu zaštitu od one koju dobijamo.
Pronašla sam veoma “zanimljiv” tekst Vladislava Đorđevića, videla da je čovek u takvim nedoumicama i da se znoji pod teškim pitanjima pa sam odlučila da mu na neka i odgovorim. Onako, feministički humano, da mu bude lakše.
Svi ćirilični citati su iz njegovog teksta “Ženskocentrična muzika”.
У Новом Саду је свака четврта девојка између 18 и 38 године неудата. Слична је ситуација и у другим градовима Србије. Зашто има толико много неудатих девојака? Да ли зато што су физички непривлачне? Наше девојке не само да нису непривлачне, него спадају у ред најлепших на свету. Да ли зато што су необразоване? Наше девојке су, у целини узев, доста образоване. Наше девојке су лепе, образоване, а многе су и материјално ситуиране. Зашто су онда неудате?
Ponudiću jedan od mogućih odgovora na ovaj tužni muški vapaj upućen prokletoj dekonstrukciji porodice i braka, tog nukleusa srpskog društva, za koju su krive proklete žene.
Devojke se ne udaju zato što ne žele da postanu žrtve.
Od početka godine, i to samo do kraja februara je zabeleženo 13 smrtnih slučajeva kao ishod porodičnog nasilja. Od njih su 11 bile žene, dvoje su bila deca. Izveštaji o radu centara za socijalni rad pokazali su da 80% žrtava jesu žene, nakon toga deca i stariji.
Da li Vam to nešto govori o privilegijama koje beli muškarci uživaju u balkanskom okruženju?
U Srbiji su mnoge žene potencijalne žrtve porodičnog nasilja, dok neke nisu ni svesne da trpe nasilje, a devojke su vrlo često ugrožene od svojih momaka i ne samo da plaćaju životom nego bivaju spaljene ili zadavljene.
Ili muž supruzi odseče uvo dok leži onesvešćena zbog njegovih udaraca.
Ako Vas zanimaju detaljnije statistike iz perioda 2007-2010, možete ih naći u tekstu sa bloga Izvan Kuhinje, gde se može jasno videti prevaga muških počlinilaca zločina u odnosu na ženske, a evo i statistika sa poslednjeg obavljenog popisa stanovništva 2010. godine koje kažu da stanovništvo Srbije čini 51,36 % žena i 48,64% muškaraca.
Đorđevićeva teorija me najviše podseća na ovu šalu i možda bih se i nasmejala da mi se ne povraća.
Da li smatrate da je takav život nešto za poželeti? Da li bi nekom od vas bilo u redu da se vaše postojanje svodi na sposobnost da oplodite jajnu ćeliju i nameštate testise u javnosti, dok skrušeno slušate ono što Vam je rečeno i prihvatate te “pravedne” udarce, jer je to, u stvari Vaša uloga, ili da budete posmatrane kao hodajući inkubator za proizvodnju podmlatka?
Jedna žena se upravo u to pretvorila jer je samo za vreme trudnoće muž nije tukao – trudnoću je videla kao način za izbegavanje po kojeg udarca pa je za deset godina zatrudnela 13 puta, a rodilo se samo četvoro dece.
Istovremeno sve to treba da izvedete dok završavate fakultete (pff pa kako da se neko sramoti domaćicom bez fakulteta?!), dok se kinjite garderobom, stereotipima i kozmetikom, a zašto?
Da bi vas neko posle ubio zato što ste pametne(i), lepe(i), duhovite(i).
Оно што њих спречава да се удају није неки њихов недостатак, него вредносни систем којим су напојене.
Naravno da nije u pitanju njihov nedostatak, u pitanju je mentalni nedostatak muškaraca *i žena!* koji(e) ženu posmatraju na isti način kao što to radi Đorđević – kao stvorenu za kuhinju, decu i privatnu sferu života dok drugi vladaju i njenom i sopstvenom javnom i biju je ako misli drugačije.
U pitanju nije nešto što se naziva “vrednosni sistem ” već su u pitanju ljudska prava – niko, pa ni Žena (kahm..blargh..#furball) ne sme i ne treba da trpi zlostavljanje ili diskriminaciju, a čini mi se da je jasno da model koji je predstavljen u tekstu ne ukazuje na ravnopravnost polova i rodova, već “vrišti” da muškarci i žene treba i moraju voditi potpuno drugačije živote.
Čak i kada se radi o izboru muzike i konzumiranju popularne kulture autor se oseća pozvanim da određuje šta ih kvari, a zatim i pojednostavljuje svu složenost društveno-političkih odnosa i svodi ih na…pop?!
Po britanskim studijama kulture i Rejmondu Vilijamsu pop kultura je narodska, življena i kreirana odozdo na dole – što znači da u odnosu na to bez problema mogu da zaključim da i muškarci, kojih u Srbiji ima 48.64% učestvuju u kreiranju kulturnih artifakata koji se proizvode za televiziju, šta više, nalaze se na upravljačkim pozicijama najvećih domaćih kuća: RTS, PRVA, PINK koje između ostalog emituju i pop muziku i emisije o kojima Đorđević piše.
Живимо у времену када популарна култура проповеда женски нарцизам. Популарни романи, популарна психологија и телевизијске емисије препоручују девојкама да буду размажене. И популарна музика прати тај тренд.
Ukoliko razmaženost u idiotskom kontekstu koji Đorđević raspreda znači pravo da se lične želje supruge bez problema stave ispred suprugovih, da se bira karijera umesto rađanja (pu, pu daleko bilo!) ili da se uživa u seksu i sopstvenoj seksualnosti bez osećaja krivice i stida, da se život oblikuje po sopstvenoj meri (sa, i bez prostora za sise) onda hajde da budemo razmažene sve do jedne!
Takođe, ako se dizajniranje tela nametnuto ženama od strane dominantnog diskursa lepote i rastućih zahteva kozmetičke indutstrije koja prekraja ljudske želje i potrebe naziva “ženskim narcizmom” onda možemo i batine, jezikom kulturnih industrija, da nazovemo “samonametnutom neprijatnošću”, zar ne?
To je zapravo ženski narcizam – ona traži, prosto muči muškarca sve dok je ne prebije da bi posle mogla da bude u centru pažnje i izigrava mučenicu jer je to sada popularno u NVO sektoru.
Eto, sada možemo zaključiti da je pronicanje u tajne ženske ćudi Đorđevićeva tajna veština, k’o mađioničar!
„Размажена”
Хит сплитске певачице Јелене Розге има индикативан наслов: „Размажена”. Песма и спот говоре о младој девојци која бежи са венчања изазивајући збуњеност и неверицу свих окупљених поготово несуђеног младожење. Песма је хит, јер одражава нарцисоидни менталитет многих девојака.
Evo, jedna pesma muških izvođača koji “ne smeju ništa loše da kažu o ženama” jer je to odma’ protumačeno kao seksistički i mizogino od strane “talibanskih agresivnih feministkinja”.
„Ко влада светом?”
Један хит америчке певачице Бијонсе (Beyoncé) гласи „Ко влада светом?” („Who Run The World?”) У пeсми се понавља то питање и одмах на њега одговара: „Девојке!” („Girls”!). Некада су се девојке васпитавале да буде скрушене и понизне, а данас да „владају светом”. Сасвим је неприлично да владарице света икоме кувају ручак. Стога је сасвим разумљиво што остају неудате.
Da, i sigurna sam da žene vladaju svetom i radi prikrivanja svoje dominacije one same sebe primoravaju na prostituciju, primanje udaraca, ponižavanje, nejednake plate, kršenje staklenih plafona, osudu okoline ako se ne uklope u kalup idealne domaćice, supruge, majke?
Ako ćemo tako, možda i delfini upravljaju kosmosom, ko zna šta oni među sobom pričaju a mi ne razumemo?!
I sigurna sam i da je Đorđević sigurno jedini na svetu koji bukvalno tumači ovu pesmu, koja meni zvuči kao bajka u formi sladunjavog vikend romana upućena ženi koja može da zanemari činjenicu da se Beyonce potpuno izgubila i pretvorila se u Mrs. Carter entitet nakon udaje za Jay Z-ja. Knowles who?!
Ne brinite Đorđeviću, slomila se!
„Убиство мушкарца”
У женском нарцизму је Розгу и Бијонсе превазишла америчка певачица Ријана (Rihanna). Њена песма „Убиство мушкарца” („Man Down”) садржи стих: „О, мама, мама, мама, управо сам убила мушкарца” („Оh mama, mama, mama, I just shot a man down”). Песма говори о девојци која убија свог љубавника на јавном месту („In central station”). Спот почиње сценом у којој мушкарац бива устрељен у главу. У САД, као и било где другде, не може се замислити песма „Убиство жене”. Такав певач (и сви други редом) одмах би били оптужени за „мизогинију”. Али када једна млада девојка пева о убиству младића то се прихвата као обичан штос.
Oni ne pevaju o tome, oni pucaju i prebijaju!
Je l’ štos što je njen sada bivši momak, takođe pop zvezda, nju zaista tukao a zatim istetovirao prizor njenog pretučenog lica na vratu da se šepuri time kao nekakvim bolesnim trofejom? Odličan štos.
U ovom slučaju mogu da tumačim pesme “Girls” ili “Man down” kao invertovanu stvarnost koju je Mile Kitić tako plastično i detaljno opevao u pesmi i prikazao u spotu “Paklene godine”.
Naravoučenije:
Ako kreten na kraju plati, nema veze što te je maltertirao i ubijao od batina prethodnih 10 godina.
Живимо у времену када се и најмањи наговештај нечега што би могло бити женама неугодно одмах проглашава „мизогиним”. Стога се уметници плаше да изразе било шта што би на то могло личити. Мушки певачи једва да се усуде да искажу љубав некој жени, а о помену неке сексуалне везе – нема ни говора. Ту празнину су преузеле жене. Њима је – за разлику од мушкараца – дозвољено да супротни пол третирају како им је воља.
Slika: Lola Scarpita, Dogs of war
Šmrc, jadni muškarci.
JADNI, JADNI JADNI!
Laju kučke na njih. Ružne kučke.
Будући да популарна музика учи девојке да буду „размажене”, „владају светом” и „убијају мушкарце” сасвим је разумљиво што има много неудатих девојака и неожењених младића. Наравно, поплава невољног целибата није последицa само женске нарцисоидне културе, него и других друштвених сила које су се упрегле да сруше омрзнути „патријархат”. Резултат свег тог удруженог феминистиког подухвата је јасан: свака четврта девојка у градовима Србије чека свог принца надајући се да ће одолети искушењу да га убије на јавном месту.
Budući da očevi sopstvenim primerom i majke svojom ćutnjom i trpnjom, ali dominantno i mediji i okruženje, uče momke da budu nasilnici jer to nije ništa strašno, da je udariti drugu osobu sasvim normalna stvar (čak i podržavana u nekim slučajevima) ako ima drugačije mišljenje i pokuša da ga iskaže, da je žena manje vredna samo zato što je žena a da je muškarac bolji samo zato što ima malo više mesa među nogama, ne znači da feministkinje idu okolo spremne da pucaju u prinčeve.
To znači samo da Đorđević nema pojma o feminizmu i feministkinjama.
Takođe, nema pojma ni o dedukciji i argumentovanju sopstvenih teza budući da nijedna nije potkrepljena činjenicama već se oslanja isključivo na autorov autoritet, koji je u mojim očima veliki taman toliko da ga možda pozovem da “mrda tu stvar”, bez da priča.
Zamolila bih vas da se na trenutak uživite u pričicu koja sledi i da pokušate da zamislite sličnu samo u sopstvenoj režiji.
Ležim u toplom krevetu. Čujem majku kako se tiho kreće na relaciji između kuhinje i dnevne sobe da me ne probudi dok kuva ručak, ali me miris supe koja se kuva još od osam ujutru polako izvlači iz sna i smešta u realnost. Kao i svaka razmažena devojčica ne ustajem odmah. Sledi zagrljaj i osmeh moje majke što me vidi tog jutra, odmah pita šta mi se jede, tata dolazi iz svoje sobe i traži kafu a onda se svi zajedno smejemo u raspravi ko će da “metne lonče”. I ta idila goes on…a onda mi nastavljamo svako sa svojim danom kao da se ništa posebno nije dogodilo.
Ručak, popodnevna šetnjica, razgovori o budućnosti, planovi o nastavku školovanja, raspredanje priča koje smo sto puta ispričali ali volimo da se smejemo, dilema šta obući za neku važnu priliku, čekanje da se javi ta neka bitna osoba..
Zvuči vam poznato?
Možda neki od vas posle toga sedaju ispred kompjutera, pa onda malo zalivanje kukuruza na Farmi čisto da vaše kodirane krave imaju šta da jedu dok niste onlajn, proverite šta ima novo, serijski izlajkujete ono što se izlajkovati mora, preko dosadnih stvari kao što su politika, ekonomija ili vesti o stanju u društvu preletite kao da su transparentne, pa se onda sa elanom koji je dostojan mladih gorana uputite na onu pravu Farmu sa našminkanim govedima što se emituje na Pinku, a zatim se preselite u drugi medijski kosmos poznat kao B92 i posvetite svoje dragoceno vreme aferama starleta sa područja nekadašnje SFRJ kako biste nahranili onu drugu pakosnu kravetinu koja vam čuči negde u grudima a jede isključivo glupost, seksizam, nacionalizam, senzacionalizam, degradaciju ljudskog postojanja, zatvaranje očiju pred realnim problemima i opravdavanje sopstvenih fejlova tuđim neuspesima i nedostacima.
Zvuči vam poznato?
Sve ovo sam napisala sa ciljem da vam ukažem na to koliko ste zapravo bezbrižni jer se na vašoj listi svakodnevnih problema ne nalazi strah od toga da li ćete uopšte jesti tog ili u narednih nekoliko dana, da li ste pismeni i ko vas je tome učio, koliko dugo će vam biti mokre noge ili da li ćete imati krov nad glavom u noći koja sledi ili ćete morati da se zadovoljite kartonom, klupom, betonom ili pijačnom tezgom.
Centar za integraciju mladih
O razlozima za zatvaranje Svratišta možete pročitati u saopštenju koje je Centar za integraciju mladih poslao svojim saradnicima. Zahvaljujući inicijativi koju je pre šest godina pokrenuo CIM u okviru koje funkcioniše Svratište za decu u Beogradu, njih 140 (koji su stalni korisnici i korisnice usluga Svratišta) stalno su imali krevet, obrok i mogućnost da se obrazuju, napreduju i urade nešto za svoju budućnost, a što ne uključuje snalaženje po prljavim gradskim ćoškovima na samim marginama društva.
Citiram deo saopštenja za medije poslatog iz CIM-a:
Decembra 2011. godine, Skupština Grada Beograda je proširenjem Odluke o pravima i uslugama socijalne zaštite, prepoznala Svratište kao servis potreban gradu Beogradu. Po uzoru na Svratište u Beogradu, 7 organizacija civilnog društva i jedan Centar za socijalni rad u regionu, pružaju direktnu asistenciju deci uključenoj u život i rad na ulici.
Dakle, Svratište nije uska lokalna inicijativa vezana samo za Beograd, već je inspiracija i model po kom treba da se postupa u rešavanju problema zaštite maloletnih lica, a grad Beograd svake godine pokušava da se izvuče od svojeobaveze da im pomogne i da ispuni svoju dužnost i da pretvori to u stalnu uslugu.
Vlasti, ako već igrate ulogu institucije sa društvenim autoritetom onda ga nemojte upotrebljavati samo kada ljude treba primorati na poslušnost već im omogućite da se razvijaju u svojim lokalnim zajednicama i pomažu jedni drugima.
Citiraću još jedan deo koji savršeno oslikava licemerje nadležnih, šta više svodi ga na cifre isto onako kako oni svode ljude na “nekoliko evara” koji će verovatno da završe u džepovima u kojima im nije mesto, uz pokušaj da se ta razlika “prebije” preko zaposlenih i dece koja su korisnici i korisnice Svratišta.
Budžet koji je potreban za realizaciju ove usluge, na godišnjem nivou u Beogradu, iznosi 25.609.560,20 dinara (projekcija rađena prema budžetu iz 2012. godine). Od toga, 11.230.746,42 dinara predstavljaju doprinosi kompanija i pojedinacašto znači da se 56, 14% na godišnjem nivou traži od grada Beograda.
Dakle, taj deo novca koji bi grad trebalo da obezbedi za Svratište zapravo treba da se usmeri na isplaćivanje mesečnih zarada zaposlenima, ali to je, znate, neopravdano trošenje novca – ma oni ne moraju da žive ni od čega i njihov trud nije vredan tih para, pa hajde da im to ukinemo i da još malo hajpujemo opravdanje plasiranjem friziranih informacija u medije?
Nakon brojnih apela koje je CIM upućivao vlastima još od oktobra prošle godine kada su pokušali da pronađu trajnije rešenje od projektnog finansiranja koje ne može adekvatno da zadovolji potrebe Svratišta, nije se došlo do rešenja.
Razlozi za to su što projektne uplate često umeju da kasne a sa obrocima to ne sme da bude slučaj, zbog toga što zaštita dece ne sme biti nešto uslovljeno prolaskom na konkursima kao i zbog toga što Svratište ne treba da bude posmatrano kao projekat već treba da bude dostupno kao stalna usluga u Beogradu i ostalim gradovima Srbije.
Da bi se ovo realizovalo neophodno je da se Gradu Beogradu dostavi jasno uputstvo od strane nadležnog Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike o tome na koji način i pod kojim uslovima je moguće realizovati proces naručivanja usluge iz domena socijalne zaštite.
Adekvatan model daljeg funkcionisanja kao ni odgovor na ovaj apel CIM-a nisu postojeći, tako da je Svratištu pretilo zatvaranje 1. aprila.
Ta pretnja se pretvorila u realnost.
Ono što se očekivalo od Grada bilo je da plati troškove stručnog rada koji obavljaju profesionalci i profesionalke, a problem je u tome što Grad nije naručivao tu uslugu u okviru predviđenog budžeta a ujedno koristi, za njih, prilično zgodnu kvaku – ako bi Svratištu dali budžet koji je neophodan za rad na godišnjem nivou, a koji bi se izdvajao od 30 miliona dinara predviđenih za projekte udruženja građana, onda bi to značilo da bi Svratište zauzelo skoro polovinu sredstava i samim tim bi i drugi projekti bili uskraćeni u odnosu sa državom, što se naravno ne sme dozvoliti.
I nije tu problem,već u tome što se Svratište ne priznaje kao javni servis koji treba da se finansira iz drugog a ne iz projektnog budžeta.
U subotu, 29. marta je doneta je odluka koje smo sve svi plašili – Svratište će zaista biti zatvoreno, a detaljno “objašnjenje” zašto možete pročitati ovde.
Onih 140 mladih ljudi će ponovo biti na ulici, a ko zna koliko njih danima neće pojesti nešto toplo jer taj prostor više neće biti tamo da im ponudi utočište.
Ono što se očekuje od VAS jeste da ne okrećete glavu i ne zatvarate uši.
Sutra kada se Svratište zatvori mladi ljudi će se ponovo naći na ulicama, a još nekih drugih mladih ljudi koji tek treba da se formiraju neće ni spoznati mogućnost za napredak, neće osetiti podršku niti skupiti snage za dalju borbu sa nejdnakim startnim pozicijama.
.ana. 
