“Ženskocentrično” moje dupe

by ana.milanovic

tumblr_mmhshmPBHJ1qz6f9yo1_500

Pronašla sam veoma “zanimljiv” tekst Vladislava Đorđevića, videla da je čovek u takvim nedoumicama i da se znoji pod teškim pitanjima pa sam odlučila da mu na neka i odgovorim. Onako, feministički humano, da mu bude lakše.

Svi ćirilični citati su iz njegovog teksta “Ženskocentrična muzika”.

У Новом Саду је свака четврта девојка између 18 и 38 године неудата. Слична је ситуација и у другим градовима Србије. Зашто има толико много неудатих девојака? Да ли зато што су физички непривлачне? Наше девојке не само да нису непривлачне, него спадају у ред најлепших на свету. Да ли зато што су необразоване? Наше девојке су, у целини узев, доста образоване. Наше девојке су лепе, образоване, а многе су и материјално ситуиране. Зашто су онда неудате?

Ponudiću jedan od mogućih odgovora na ovaj tužni muški vapaj upućen prokletoj dekonstrukciji porodice i braka, tog nukleusa srpskog društva, za koju su krive proklete žene.

Devojke se ne udaju zato što ne žele da postanu žrtve.

Od početka godine, i to samo do kraja februara je zabeleženo 13 smrtnih slučajeva kao ishod porodičnog nasilja. Od njih su 11 bile žene, dvoje su bila deca. Izveštaji o radu centara za socijalni rad pokazali su da 80% žrtava jesu žene, nakon toga deca i stariji.

Da li Vam to nešto govori o privilegijama koje beli muškarci uživaju u balkanskom okruženju?

U Srbiji su mnoge žene potencijalne žrtve porodičnog nasilja, dok neke nisu ni svesne da trpe nasilje, a devojke su vrlo često ugrožene od svojih momaka i ne samo da plaćaju životom nego bivaju spaljene ili zadavljene.

Ili muž supruzi odseče uvo dok leži onesvešćena zbog njegovih udaraca.

Ako Vas zanimaju detaljnije statistike iz perioda 2007-2010, možete ih naći u tekstu sa bloga Izvan Kuhinje, gde se može jasno videti prevaga muških počlinilaca zločina u odnosu na ženske, a evo i statistika sa poslednjeg obavljenog popisa stanovništva 2010. godine koje kažu da stanovništvo Srbije čini 51,36 % žena i 48,64% muškaraca.

Takođe, pojedine žene su u situaciji da se pitaju kako su se uopšte usudile da budu u vezi sa muškarcem koji se bez mnogo greške može uporediti sa tempiranom bombom i iako pište i svićkaju crveno, upozoravaju i odbrojavaju do trenutka eksplozije (VELIKA IVANČA), a niko ne obraća pažnju, ne prijavljuje i ne sprečava nasilje, već se o tome ćuti.

I da, na kraju je žena kriva. Za bilo šta.

Đorđevićeva teorija me najviše podseća na ovu šalu i možda bih se i nasmejala da mi se ne povraća.

Da li smatrate da je takav život nešto za poželeti? Da li bi nekom od vas bilo u redu da se vaše postojanje svodi na sposobnost da oplodite jajnu ćeliju i nameštate testise u javnosti, dok skrušeno slušate ono što Vam je rečeno i prihvatate te “pravedne” udarce, jer je to, u stvari Vaša uloga, ili da budete posmatrane kao hodajući inkubator za proizvodnju podmlatka?

Jedna žena se upravo u to pretvorila jer je samo za vreme trudnoće muž nije tukao – trudnoću je videla kao način za izbegavanje po kojeg udarca pa je za deset godina zatrudnela 13 puta, a rodilo se samo četvoro dece.

Istovremeno sve to treba da izvedete dok završavate fakultete (pff pa kako da se neko sramoti domaćicom bez fakulteta?!), dok se kinjite garderobom, stereotipima i kozmetikom, a zašto?

Da bi vas neko posle ubio zato što ste pametne(i), lepe(i), duhovite(i).

Оно што њих спречава да се удају није неки њихов недостатак, него вредносни систем којим су напојене.

Naravno da nije u pitanju njihov nedostatak, u pitanju je mentalni nedostatak muškaraca *i žena!* koji(e) ženu posmatraju na isti način kao što to radi Đorđević – kao stvorenu za kuhinju, decu i privatnu sferu života dok drugi vladaju i njenom i sopstvenom javnom i biju je ako misli drugačije.

Čisto da vas obavestim, Domaćica je mrtva.

death_20th_housewife 2

Slika: Lola Scarpita

U pitanju nije nešto što se naziva “vrednosni sistem ” već su u pitanju ljudska prava – niko, pa ni Žena (kahm..blargh..#furball) ne sme i ne treba da trpi zlostavljanje ili diskriminaciju, a čini mi se da je jasno da model koji je predstavljen u tekstu ne ukazuje na ravnopravnost polova i rodova, već “vrišti” da muškarci i žene treba i moraju voditi potpuno drugačije živote.

Čak i kada se radi o izboru muzike i konzumiranju popularne kulture autor se oseća pozvanim da  određuje šta ih kvari, a zatim i pojednostavljuje svu složenost društveno-političkih odnosa i svodi ih na…pop?!

Po britanskim studijama kulture i Rejmondu Vilijamsu pop kultura je narodska, življena i kreirana odozdo na dole – što znači da u odnosu na to bez problema mogu da zaključim da i muškarci, kojih u Srbiji ima 48.64% učestvuju u kreiranju kulturnih artifakata koji se proizvode za televiziju, šta više, nalaze se na upravljačkim pozicijama najvećih domaćih kuća: RTS, PRVA, PINK koje između ostalog emituju i pop muziku i emisije o kojima Đorđević piše.

Живимо у времену када популарна култура проповеда женски нарцизам. Популарни романи, популарна психологија и телевизијске емисије препоручују девојкама да буду размажене. И популарна музика прати тај тренд.

Ukoliko razmaženost u idiotskom kontekstu koji Đorđević raspreda znači pravo da se lične želje supruge bez problema stave ispred suprugovih, da se bira karijera umesto rađanja (pu, pu daleko bilo!) ili da se uživa u seksu i sopstvenoj seksualnosti bez osećaja krivice i stida, da se život oblikuje po sopstvenoj meri  (sa, i bez prostora za sise) onda hajde da budemo razmažene sve do jedne!

Takođe, ako se dizajniranje tela nametnuto ženama od strane dominantnog diskursa lepote i rastućih zahteva kozmetičke indutstrije koja prekraja ljudske želje i potrebe naziva “ženskim narcizmom” onda možemo i batine, jezikom kulturnih industrija, da nazovemo “samonametnutom neprijatnošću”, zar ne?

To je zapravo ženski narcizam – ona traži, prosto muči muškarca sve dok je ne prebije da bi posle mogla da bude u centru pažnje i izigrava mučenicu jer je to sada popularno u NVO sektoru.

Eto, sada možemo zaključiti da je pronicanje u tajne ženske ćudi Đorđevićeva tajna veština, k’o mađioničar!

„Размажена”

Хит сплитске певачице Јелене Розге има индикативан наслов: „Размажена”. Песма и спот говоре о младој девојци која бежи са венчања изазивајући збуњеност и неверицу свих окупљених поготово несуђеног младожење. Песма је хит, јер одражава нарцисоидни менталитет многих девојака.

Evo, jedna pesma muških izvođača koji “ne smeju ništa loše da kažu o ženama” jer je to odma’ protumačeno kao seksistički i mizogino od strane “talibanskih agresivnih feministkinja”.

„Ко влада светом?”

Један хит америчке певачице Бијонсе (Beyoncé) гласи „Ко влада светом?” („Who Run The World?”) У пeсми се понавља то питање и одмах на њега одговара: „Девојке!” („Girls”!). Некада су се девојке васпитавале да буде скрушене и понизне, а данас да „владају светом”. Сасвим је неприлично да владарице света икоме кувају ручак. Стога је сасвим разумљиво што остају неудате.

Samo ću napomenuti da je ova pesma na njenom albumu koji se najgore prodavao.

Da, i sigurna sam da žene vladaju svetom i radi prikrivanja svoje dominacije one same sebe primoravaju na prostituciju, primanje udaraca, ponižavanje, nejednake plate, kršenje staklenih plafona, osudu okoline ako se ne uklope u kalup idealne domaćice, supruge, majke?

Ako ćemo tako, možda i delfini upravljaju kosmosom, ko zna šta oni među sobom pričaju a mi ne razumemo?!

delfini vladaju svetom

I sigurna sam i da je Đorđević sigurno jedini na svetu koji bukvalno tumači ovu pesmu, koja meni zvuči kao bajka u formi sladunjavog vikend romana upućena ženi koja može da zanemari činjenicu da se Beyonce potpuno izgubila i pretvorila se u Mrs. Carter entitet nakon udaje za Jay Z-ja. Knowles who?!

Ne brinite Đorđeviću, slomila se!

„Убиство мушкарца”

У женском нарцизму је Розгу и Бијонсе превазишла америчка певачица Ријана (Rihanna). Њена песма „Убиство мушкарца” („Man Down”) садржи стих: „О, мама, мама, мама, управо сам убила мушкарца” („Оh mama, mama, mama, I just shot a man down”). Песма говори о девојци која убија свог љубавника на јавном месту („In central station”). Спот почиње сценом у којој мушкарац бива устрељен у главу. У САД, као и било где другде, не може се замислити песма „Убиство жене”. Такав певач (и сви други редом) одмах би били оптужени за „мизогинију”. Али када једна млада девојка пева о убиству младића то се прихвата као обичан штос.

Oni ne pevaju o tome, oni pucaju i prebijaju!

Je l’ štos što je njen sada bivši momak, takođe pop zvezda, nju zaista tukao a zatim istetovirao prizor njenog pretučenog lica na vratu da se šepuri time kao nekakvim bolesnim trofejom?  Odličan štos.

rijana1

Da li je zabavno to što zahvaljujući društvenoj klimi dečaci šamaranje devojčica smatraju sasvim legitimnim načinom komunikacije? To nije ništa drugo do divljaštvo koje se svakodnevno potvrđuje kao prihvatljivo!

U ovom slučaju mogu da tumačim pesme “Girls” ili “Man down” kao invertovanu stvarnost koju je Mile Kitić tako plastično i detaljno opevao u pesmi i prikazao u spotu “Paklene godine”.

Naravoučenije:

Ako kreten na kraju plati, nema veze što te je maltertirao i ubijao od batina prethodnih 10 godina.

Novac spira SVE.

Evo i svežijeg primera – slikar u prostorijama ministarstva išamarao je zamenicu direktora Muzeja istorije Srbije, Lidiju Bogdanović i dobio samo – otkaz.

Живимо у времену када се и најмањи наговештај нечега што би могло бити женама неугодно одмах проглашава „мизогиним”. Стога се уметници плаше да изразе било шта што би на то могло личити. Мушки певачи једва да се усуде да искажу љубав некој жени, а о помену неке сексуалне везе – нема ни говора. Ту празнину су преузеле жене. Њима је – за разлику од мушкараца – дозвољено да супротни пол третирају како им је воља.

dogsofwarSlika: Lola Scarpita, Dogs of war

Šmrc, jadni muškarci.

JADNI, JADNI JADNI!

Laju kučke na njih. Ružne kučke.

Будући да популарна музика учи девојке да буду „размажене”, „владају светом” и „убијају мушкарце” сасвим је разумљиво што има много неудатих девојака и неожењених младића. Наравно, поплава невољног целибата није последицa само женске нарцисоидне културе, него и других друштвених сила које су се упрегле да сруше омрзнути „патријархат”. Резултат свег тог удруженог феминистиког подухвата је јасан: свака четврта девојка у градовима Србије чека свог принца надајући се да ће одолети искушењу да га убије на јавном месту.

Budući da očevi sopstvenim primerom i majke svojom ćutnjom i trpnjom, ali dominantno i mediji i okruženje, uče momke da budu nasilnici jer to nije ništa strašno, da je udariti drugu osobu sasvim normalna stvar (čak i podržavana u nekim slučajevima) ako ima drugačije mišljenje i pokuša da ga iskaže, da je žena manje vredna samo zato što je žena a da je muškarac bolji samo zato što ima malo više mesa među nogama, ne znači da feministkinje idu okolo spremne da pucaju u prinčeve.

To znači samo da Đorđević nema pojma o feminizmu i feministkinjama.

Da je drugačije ne bi mu palo na pamet da napiše da one “čekaju svog princa” da bi se udale pa ubile. Ako to požele, feministkinjama nisu potrebni prinčevi da bi bile princeze ili bilo šta drugo.

Takođe, nema pojma ni o dedukciji i argumentovanju sopstvenih teza budući da nijedna nije potkrepljena činjenicama već se oslanja isključivo na autorov autoritet, koji je u mojim očima veliki taman toliko da ga možda pozovem da “mrda tu stvar”, bez da priča.

Ajmo, Vlado – mrdaj!

Advertisements