Mizogini medijski matriks

by ana.milanovic

MATRIKS1

UPOZORENJE: [NSFW]

Zašto su novinski članci upućeni ženama, koje pišu ne samo muškarci već i žene, prepuni seksizma, dezinformacija i u mnogim slučajevima i mizoginije?

Zbog društvenog konteksta u koji treba da budu poslate, ali i zbog konteksta u kome nastaju.

Godina 2013. je na žalost bila obeležena femicidom, nasiljem u porodici i disfunkcionalnim međuljudskim odnosima, ali isto tako je bila obeležena i trendom normalizacije govora o nasilju kao da se uopšte ne radi o istom.

Nastalo je stanje sveopšte ravnodušnosti u odnosu na ono što ne donosi dovoljan broj kupljenih izdanja, klikova i lajkova, crna hronika je odavno prestala da se smatra “crnom” već svakodnevnom slikom društva kroz koje plivaju učesnici/ce, dok pretučena žena postaje manje bitna od dnevnog pregleda događanja u nekom od aktuelnih rijaliti programa ili jednako nebitna kao i sve ostalo.

hronika ravnodusnost

Sličnu vrstu pritiska da se utoli glad za obrtom kapitala kroz zadovoljenje želja određene ciljne grupe i sama sam doživela kao novinarka, dok sam bila zaposlena i u štampanim i u internet medijima koji se uglavnom obraćaju ženama, a koji ne dolaze isključivo od uredništva već prvenstveno od klijenata koji infizijama kapitala diktiraju sadržaj tih stranica.

Verujem da je populistički i senzacionalistički karakter medijskih objava uz pranje ruku po sistemu “ali ljudi to žele” zapravo skoro pa sasvim normalan način odricanja od odgovornosti i poricanja svoje osnovne uloge – informisanja.

Ono što konstatno “promiče” odgovornima za informacionu kanalizaciju na čijem dnu smo se našli i mnogo pre ove 2013. jeste činjenica da mediji nisu stvoreni ni zbog čega drugog do da snabdevaju javnost informacijama od značaja, te bi u *znam, nepostojećem* idealnom matriksu, kad ne bude tako, morao da im se oduzme svaki legitimitet i pravo na delovanje, posebno ukoliko se pozivaju na oblikovanje sopstvenog diskursa od strane publike.

Iako medijski sadržaji nikako ne bi smeli da budu formirani prema uticajima spoljašnjih izvora (čitaj: onog ko će da da više para) koji crpe sopstveno postojanje na fontani uznapredovalog liberalnog imperijalizma i svu svoju gadost uspevaju da transformišu u nešto nazvano “uspeh” zahvaljujući ostvarenoj zarad(Z)i, u našem matriksu se to dešava bez problema, šta više to je sasvim normalna stvar i “poslovna filozofija”.

Da rezimiramo: udovoljava se imaginarnim zahtevima čitalačke publike, a zapravo se isti nemilosrdno fabrikuju kako bi se uklopili u proces zadovoljenja marketinških potreba samog izdanja – ukratko rečeno – isplativost i site traffic.

Najčešća pojava u modernim redakcijama štapanih izdanja koja kao ciljnu grupu imaju žene, jeste upravo oblikovanje sadržaja u odnosu na plaćeni reklamni prostor, dok se u onlajn medijima to radi kako bi se udovoljilo click-triggeru najšire moguće publike.

E, u tim momentima se učitava reprezentacija žene kao onoga što je spoljašnje bez ikakve brige o duhovnom “sadržaju”, tačnije ona se pretvara u objekat koji služi za transakciju.

Bilo mentalnu, radi lečenja frustracija i kompleksa i stvaranja osećanja zadovoljstva, bilo konkretno novčanu – u svakom slučaju ona služi kao sredstvo za ostvarenje ciljeva koji nikako nisu ženski, a pritom je ubeđivana da je sve to njena “sloboda, izbor i emancipacija”.

E pa NIJE!

Šansa da se ponašaš kao napumpana seks lutka koja pleše na pozornici balkanske pop kulture, pri čemu je modla tvoje kutije sa celofanom napravljena u odnosu na patrijarhalne nazore o ispunjenju seks fantazija, nikako ne označava oslobođenje.

Označava “revoluciju” koja nas je slagala i lažno obećala da možemo da zaboravimo na dvostruke standarde i da se ponašamo onako kako se osećamo bez bojazni od socijalnh sankcija i osude.

“Slane Girl” je jedna od njenih mnogih žrtava.

Ono što je zajedničko tekstovima i na internetu i u štampanim izdanjima jeste upravo seksizam.

Žena nije biće, ona je objekat koji služi za medijaciju želje – da bude voljena, da bude lepa, negovana, doterana, da dobro kuva, da je fit, da uvek bude raspoložena, da zna kako da u tuđim očima bude najviše seksi i da zna da ćuti, da priča onda kada je to poželjno.

U suprotnom će biti proglašena za agresivnu naci-feministkinju.

Takođe, žena nije osoba, nije individua i identitet, već je ona “nečija majka, supruga, devojka, sestra, ćerka.” i svaki “dobronamerni savet” upućen ženama je formulisan tako da nema smisla ukoliko ne ide uz muškarca ili uz nadu da će ipak biti tog muškarca – kako GA ne iznervirati, kako za NJEGA biti poželjna, kako NJEMU popušiti kurac i kako uvek biti sveža – za NJEGA – uprkos 16 radnih sati, manjku sna i vremena, neredovnoj ishrani i raspadanju od obaveza i manjoj plati od tvojih kolega, jer konačno, “i onako ti to ništa ne vredi ako ostaneš usedelica” jer nećeš imati kome da skuvaš taj predivni recept koji si pročitala na internetu dok si bila na poslu.

Saveti koji su upućeni ženama uglavnom se tiču toga kako da unaprede svoj spoljašnji izgled, dok se većina saveta koji se odnose na ono što je “unutra” nažalost odnose na unutrašnjost vagine koja mora da miriše lepo. Pogled na svet nije određen ontologijom njenog bića, već otnologijom njenog nesesera, grudnjaka ili frizure “tamo dole” (gde dole, na jugu?!).

 941176_349505845175818_128911186_n

Tekstovi se mehanički prevode sa đubre-generatora kao što su Daily Mail, Huffington post pa čak i sa ozloglašenog Fox newsa čuvenog po dezinformacijama i nekorektnom spinovanju, ili se “preuzimaju” sa susjednih nam hrvatskih ili bosanskih portala.

Sve to dalje vodi do stvaranja iskrivljene reprezentacije ženskog roda i njegovo svođenje na feminiziranu spoljašnjost osakaćenu od bilo koje intersekcionalnosti i mogućnosti samostalnog postojanja i razvoja.

Dakle /u mnogome zahvaljujući medijima/ idealne žene merene po patrijarhalnom aršinu su predstavljene kao ruže puzavice: ukras su sveta, neodoljive su i mirišljave, zavodljive i poželjne, slatke i krhke – ali, bez čvrste strukture oko koje će se obaviti ostaju na zemlji i umiru.

penisflower

Ovo pišem upravo zbog toga što se medijima ne pridaje značaj i težina koju nose, odnosno što šira javnost koja nije niti rodno osvešćena, niti upoznata sa novinarskim kodeksom, zahvaljujući normalizaciji određenog jezika u medijima i hipreproizvodnjom sadržaja, nije u mogućnosti ni da primeti da postoji problem koji se p rodubljuje.

Kao što piše Kelner u Medijskoj kulturi: “Politika medijske reprezentacije je pokazatelj vladajućih i važećih predstava o ženama u jednoj zajednici, jer je proces predstavljanja i konstruisanja identiteta u osnovi samih medija i medijske kulture”.

Upravo to može poslužiti kao definicija koju svaki urednik/ca, novinar/ka treba da imaju na umu prilikom izveštavanja o rodno osetljivim slučajevima (ČITAJ: FEMICID, NASILJE NAD ŽENAMA I SILOVANJE) pri čemu se veoma često demonizuje upravo žena i traži se njena krivica za to što se dogodilo, davanja “saveta” koji udebljavaju dominantni diskurs o ženstvenosti ili biranju članka koji će jednostavno prevesti sa inostranog sajta, jer ono što dolazi iz medija kreira stavove javnog mnenja a samim tim i oblikuje realnost u kojoj ti mediji deluju.

Na taj način se formira beskonačna kružna petlja koja omogućava pravdanje sveg tog medijskog đubreta – stvaranjem iskrivljenih percepcija a zatim i hranjenje tih zveri koje su se izrodile generisanjem sadržaja koji potpomaže produbljivanje njihove gladi.

Upravo zbog toga želim da citiram i Džordža Karlina: “Nemojte učiti vašu decu da čitaju…Učite ih da preispituju ono što pročitaju. Učite ih da preispituju SVE.”

Advertisements