6 naučnica koje su bile žrtve seksizma

by ana.milanovic

Uprkos ogromnom napretku koji je ostvaren tokom poslednjih decenija, žene i dalje moraju da se bore protiv predsrasuda koje vladaju o naučnicama;

blog-promo-famous-scientists-women_66913_600x450Britanska naučnica Rozalind Frenklin radi sa mikroskopom.
Izvor: Science Source
Autorka: Jane J. Lee
Objavljeno 19. Maja 2013.
Originalni tekst
Prevod: Ana Milanović

U aprilskom izdanju magazina National Geographic objavljena je priča o pismu u kome je naučnik Fransis Krik (Francis Crick) opisao strukturu DNK svom 12-godišnjem sinu.

Krik je 1962. godine dobio Nobelovu nagradu za otkriće strukture DNK lanca, zajedno sa kolegama Džejmsom Votsonom (James Watson) i Morisom Vilkinsom (Maurice Wilkins).

Više osoba je komentarisalo ovu priču ukazujući da jedno ime nedostaje na spisku imena Nobelovaca: Rozalind Frenklin (Rosalind Franklin).

Ona je bila britanska bio-fizičarka koja se takođe bavila proučavanjem DNK. Podaci do kojih je ona došla su bili presudni za Krikov i Votsonov rad. Ali, ispostavilo se da Frenklin nije bila odgovarajuća kandidatkinja – preminula je četiri godine pre nego što su Votson, Krik i Vilkins primili nagradu, a Frenklin nikada nije dobila posthumno priznanje.

Ali čak i da je bila živa, velike su šanse da bi svakako bila “preskočena”. Kao mnogobrojne naučnice Frenklin je bila uskraćena za priznanje tokom cele njene karijere. Ona svakako nije bila prva žena koja je podnosila nerazumevanje i ponižavanje u svetu nauke u kom su dominirali muškarci, ali njen slučaj je nečuvena nepravda, izjavila je Rut Levin Sajm (Ruth Lewin Sime), penzionisana profesorka hemije na Sacramento City Collegeu, koja je pisala o ženama u nauci.

Tokom proteklih vekova, istraživačice su bile primorane da rade kao “volonterke” pri fakultetu, a sva priznanja za značajna otkrića su bila dodeljivana njihovim kolegama, dok su imena naučnica bila uklanjana iz udžbenika.

Naučnice su vrlo često radile sa tričavim resursima i bile bitke kako bi postigle to što su postigle, i to samo “da bi zasluge pripale njihovim muževima ili kolegama“, izjavila je En Linkoln (Anne Lincoln) sociološkinja sa Southern Methodist Univerziteta u Teksasu koja se bavi proučavanjem predrasuda sa kojima se sreću žene u nauci.

Današnje naučnice veruju da su se stavovi izmenili, kako je izjavila Lora Hups (Laura Hoopes) sa Pomona koledža u Kaliforniji koja je vrlo opširno pisala o ženama u nauci – “sve dok ih ne lupi po nosu“.

Predrasude prema naučnicama više nisu toliko očigledne, ali to nikako ne znači da su nestale.

Predstavljamo šest istraživačica koje su svojim radom postavile temelje u nauci, a čija imena su vam potpuno nepoznata iz jednog razloga: zato što su žene.

Džoslin Bel Burnel (Jocelyn Bell Burnell)

Rođena u Severnoj Irskoj 1943, Džoslin Bel Burnel otkrila je pulsare dok je još bila na postdiplomskim studijama na Kembridž univerzitetu u Engleskoj.

Pulsari su ostaci velikih zvezda koje su doživele supernovu. Samo njihovo postojanje demonstrira da ti zvezdani giganti nisu sami sebe oduvali u zaborav – umesto toga, za sobom su ostavili male, rotirajuće zvezde neverovatne gustine.

Bel Burnel je otkrila kontinuirane signale koji se emituju zahvaljujući rotaciji, dok je analizirala podatke koji su stizali sa radio teleskopa u čijem sklapanju je i ona učestvovala, a bili su odštampani na tri milje dugačkom papiru.

Pronalazak je bio vredan Nobelove nagrade, ali je 1974. godine nagrada za fiziku dodeljena Entoniju Hjuišu (Antony Hewish) – mentoru sa kojim je radila Bel Burnel, i Martinu Rajlu koji se takođe bavio astronomijom na Kembridž univerzitetu.

Ovo “odbijanje” je izazvalo “talas sažaljenja” za Bel Burnel. Ali u intervjuu koji je dala za National Geographic, astronomkinja se čvrsto držala činjenica.

Slika koju su ljudi tada imali kada se radilo o praktikovanju nauke je bila takva da je muškarac bio na višoj poziciji – i uvek je to bio muškarac – koji je pod sobom imao gomilu “podanika”, mlađih saradnika i saradnica od kojih se nije očekivalo da misle već da urade ono što im je rečeno – objasnila je Bel Burnel koja sada radi kao gostujuća profesorka atronomije na Oksford Univerzitetu.

Ali uprkos sažaljenju i revolucionarnom radu, Bel Burnel je kaže da je uvek morala da se povinuje dominantnom stavu prema akademkinjama.

Nisam uvek dobijala istraživačke zadatke – izjavila je Bel Burnel. Mnoge pozicije koje su ovoj astrofizičarki ponuđene tokom karijere su bile u domenu podučavanja ili administrativnih i menadžerskih dužnosti.

Bilo je užasno teško usaglasiti porodicu i karijeru – rekla je Bel Burnel, i to delom zbog toga što univerzitet na kom je radila nije imao odredbe koje su se odnosile na materinsko odsustvo nakon porođaja.

Od tada je počela da se odnosi veoma zaštitnički prema akademkinjama. Neke škole su im pružile podršku ali je Bel Burnel želela sistemski pristup problemu, kako bi se povećao broj istraživačica.

Ona je nedavno počela da presedava radnom grupom za “Royal Society of Edinburgh” sa zadatkom da pronađe strategiju za povećanje broja žena u oblastima nauke, tehnologije, inžinjeringa i matematike u Škotskoj. (Saznajte više o Bel Burnel)

 Ester Lederberg (Esther Lederberg)

Rođena u Bronksu 1922. godine, Ester Lederberg je odrasla kako bi postavila temelje za buduća otkrića o genetskom nasleđu kod bakterija, regulaciji gena i genetičkom rekombinovanju.

Bavila se mikrobiologijom, a možda je najpoznatija zbog otkrića virusa koji inficira bakterije – pod imenom lambda bakteriofag do kog je došla 1951. godine dok je bila na Univerzitetu Viskonsin.

Lederberg je, zajedno sa prvim mužem Džošuom Lederbegom (Joshua Lederberg) razvila i veoma jednostavan način da se bakterijske kulture lako prebacuju iz jedne u drugu Petrijevu šolju. Taj postupak je nazvan “replica plating” ili “tehnika otiska“, što je omogućavalo testiranje otpornosti bakterija na antibiotike. Lederberg metod je i danas u upotrebi.

Rad koji je Džošua Lederberg obavljao sa tehnikom otiska je odigrao značajnu ulogu za njegovu karijeru, tačnije za dodeljivanje Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu 1985, koju je Lederberg primio zajedno sa Džordžom Bidlom (George Beadle) i Edvardom Tejtumom (Edward Tatum).

Ona zaslužuje priznanje za otkriće lambda bakteriofaga, za njen rad na F faktoru plodnosti i, posebno, za tehinku otiska – napisao je u mejlu Stanley Falkow mikrobiolog u penziji sa Stenford univerziteta.

Ali nije ga dobila.

Lederberg nije imala fer tretman ni kada se radilo o njenoj akademskoj poziciji na Stenfordu, rekao je Falkow, njen kolega koji je govorio na memorijalnoj službi 2006. godine.

Morala je da se bori samo da bi dobila poziciju asistentkinje uz profesora istraživača i to u momentima kada je sasvim sigurno trebalo da ima kompletnu profesorsku poziciju. Ali nije bila jedina. Sve žene su tada bile loše tretirane na akademiji – zaključio je on.

Chien-Shiung Wu  (Čin Šajung Vu)

Rođena u mestu Liu Ho u Kini 1912. godine, Čin Šajung Vu je preokrenula zakone fizike i učestvovala u razvoju atomske bombe. Vu je regrutovana na Kolumbija univerzitet u četrdestim godinama kao deo “Menhetn Projekta” i sprovodila je istraživanja na detektovanju radijacije i obogaćivanju uranijuma.

Ona je ostala u Sjedinjnim državama i posle rata, i postala je poznata kao jedna od najboljih eksperimentalnih fizičarki tog doba, izjavila je Nina Bajers (Nina Byers), penzionisana profesorka Univerziteta Kalifornije, Los Anđeles.

Sredinom pedesetih godina prošlog veka, dva teorijska fizičara Tsung-Dao Lee i Chen Ning Yang su se udružili sa Vu kako bi joj pomogli da opovrgne zakon pariteta. Taj zakon nalaže da u kvantnoj mehanici, dva fizička sistema – kao što su atomi – koji su odraz u ogledalu jedan drugom, treba da se ponašaju na identičan način.

Eksperimenti koje je sprovodila Vu, koristeći cobalt-60 radioaktivni oblik metala kobalta, srušili su zakon pariteta koji je bio uvažavan trideset godina.

Ova prekretnica u fizici dovela je do toga da Yang i Lee dobiju Nobelovu nagradu 1957. godine – ali ne i Vu koja je bila izostavljena uprkos njenoj ogromnoj ulozi.

Ljudi su smatrali da je [takva odluka za dodelu Nobela] sramna – rekla je Bajers.

Pnina Abir-Am, istoričarka nauke sa Univerziteta Brandejs složila se, dodajući da je nacionalnost takođe igrala bitnu ulogu.

Wu je umrla 1997. godine od moždanog udara u Njujorku.

Lisa Majtner (Lise Meitner)

Rođena u Beču u Austriji 1878. godine, Lisa Majtner i njen rad u oblasti nuklearne fizike doveli su do otkrića nuklearne fisije – odnosno do saznanja da se nukleus atoma može rascepiti na dva dela. To otkriće je postalo osnova za nastavak rada na konstruisanju atomske bombe.

Njena priča je komplikovani čvor seksizma, politike i nacionalnosti.

Nakon što je završila doktorat iz fizike na Univerzitetu u Beču, Majtner se preselila u Berlin 197. godine i započela saradnju sa hemičarem Otoom Hanom (Otto Hahn). Njihova naučna saradnja je potrajala preko 30 godina.

Nakon što su nacisti aneksirali Austriju u martu 1938. Majtner, koja je bila jevrejka, uspela je da ode u Stokholm u Šveskoj. Nastavila je rad sa Hanom, uz tajnu prepisku i sastajanje u Kopenhagenu, novembra iste godine. Iako je Han izvodio eksperimente koji su išli u prilog ideji o nuklearnoj fisiji, nije bio u stanju da pruži i objašnjenje za te rezultate. Majtner i njen nećak, Oto Friš (Otto Frisch) su uspeli da iznedre neophodnu teoriju.

Han je objavio njihove rezultate, bez uključivanja Majtner kao ko-autorke, iako više izvora potvrđuje da je Majtner dobro shvatala ovaj “propust” uzimajući u obzir aktuelnu situaciju u nacističkoj Nemačkoj.

To je bio samo početak odvajanja zasluge za otkriće nuklearne fisije i Lise Majtner – rekla je Rut Levin Sajm, autorka biografije Lise Majtner.

Drugi faktor koji je doprineo znemarivanju značaja rezultata koje je Majtner postizala, svakako jeste njen rod. Majtner je jednom napisala prijatelju kako je biti žena u Švedskoj tada bilo veoma blizu zločinu. Naučnici koji su bili članovi Komiteta za Nobelovu nagradu, pokušavali su da je u potpunosti isključe. Zbog toga je Han osvojio Nobelovu nagradu za hemiju 1944. godine, za otkriće mogućnosti cepanja atoma.

Kolege koje su radile sa Majtner u to vreme, uključujući fizičara Nilsa Bora (Niels Bohr), osećali su da je ona imala značajnu ulogu u otkrivanju nuklearne fisije – rekla je Sajm.

Ali, pošto njeno ime nije stajalo na prvom objavljenom radu koji je potpisao Han i bila je izostavljena prilikom dodele Nobelove nagrade, ona ni godinama kasnije nije bila povezivana sa otkrićem.

Niklearna fizičarka Lisa Majtner je preminula 1968. u Kembridžu u Engleskoj.

Rozalind Frenklin (Rosalind Franklin)

Rođena 1920. u Londonu, Rozalind Frenklin je koristeći x-zrake (rendgednske zrake) fotografisala DNK lanac, i na taj način postavila temelje za menjanje postulata biologije.

Ovo je možda jedan od najpoznatijih i najsramnijih slučajeva kada je istraživačici bila oduzeta prilika da prihvati zasluge za svoj rad – rekla je Levin Sajm.

Frenklin je doktorirala iz fizičke hemije na Univerzitetu Kembridž 1945, a zatim je provela tri godine na institutu u Parizu gde je proučavala tehnike difrakcije x-zraka, kao i mogućnost da se odredi molekularna struktura kristala. (Više informacija o njenom obrazovanju i kvalifikacijama možete pronaći ovde)

Vratila se u Englesku 1951. kao saradnica na istraživanju u laboratoriji Džona Rendala (John Randall) sa Kings koledža u Londonu. Ubrzo nakon toga je srela Morisa Vilkinsa (Maurice Wilkins) koji je vodio sopstvenu grupu istraživača koji su proučavali strukturu DNK.

Franklin i Vilkins su radili na odvojenim DNK projektima, ali je Vilkins greškom mislio da je Frenklin samo asistentkinja u Rendalovoj laboratoriji, umesto da je vodila sopstveni istraživački projekat.

U međuvremenu, Džejms Votson i Frensis Krik, koji su takođe bili na Kembridž univrezitetu, pokušavali su da odrede strukturu DNK. Oni su komunicirali preko Vilkinsa koji im je u jednom trenutku pokazao sliku DNK koju je Frenklin napravila – poznatu kao “Fotografija 51”  –  i to bez njenog znanja ili dozvole.

Ta fotografija je omogućila Votsonu, Kriku i Vilkinsu da zaključe koja je tačna struktura DNK, kako bi kasnije i objavili otkriće kroz seriju članaka u žurnalu “Nature”, aprila 1953. godine. Frenklin je objavila rad u okviru istog izdanja, pružajući detaljniji opis DNK strukture.

Fotografija DNK molekula koju je Frenklin snimila, bila je ključna za dešifrovanje njegove strukture, ali su samo Votson, Krik i Vilkins primili Nobelovu nagradu za fiziologiju/medicinu 1962. godine.

Frenklin je umrla od raka jajnika 1958. u Londonu, četiri godine pre nego što su Votson, Krik i Vilkins primili “Nobela”. Budući da se ova nagrada ne dodeljuje posthumno, nikada nećemo saznati da li bi Frenklin ikada dobila priznanje za svoj rad. (Saznajte više o Frenklin i “Fotografiji 51”.)

Neti Stivens (Nettie Stevens)

Rođena 1861. u Vermontu, Neti Stivens je izvodila studije koje su bile ključne za dokazivanje teorije da je pol organizma određen njegovim hromozomima a ne faktorima iz okruženja.

Nakon što je završila doktorat na Brin Mor koledžu u Pensilvaniji, Stivens je nastavila istraživanje o tome šta određuje pol.

Radeći sa brašnastim crvima, zaključila je da mužjaci proizvode spermu sa X i Y hromozomima, a da ženke proizvode samo reproduktivne ćelije sa X hromozomima. To je bio dokaz koji je podržao teoriju o tome da je pol direktno određen genetikom organizma.

Kolega istraživač, Edmund Vilson (Edmund Wilson) bavio istraživanjem u istoj oblasti, ali je došao da istovetnog zaključka tek nakon što je Stivens došla do svog rezultata.

Stivens je bila još jedna žrtva fenomena poznatog kao Matilda efekat  – represija ili potpuno oduzimanje zasluga za naučna dostignuća do kojih su došle naučnice.

Tomasu Hantu Morganu (Thomas Hunt Morgan) koji je u to vreme bio priznati genetičar, često su pripisivane zasluge za otkriće da horomozomi određuju pol organizma. On je prvi napisao genetički udžbenik i na taj način je želeo da uveća svoj značaj.

Udžbenici imaju tu groznu tendenciju da se oslanjaju na iste dokaze kao i drugi udžbenici – rekla je Lora Hups (Laura Hoopes) profesorka na Pomona koledžu, i zbog svega toga se ime Stivens nije povezivalo sa otkrićem o tome šta determiniše pol.

Hups je ubeđena da je Morgan zasluge u mnogome dugovao otkrićima do kojih je došla Stivens.

On se istovremeno dopisivao sa više naučnika i raspravljali su o njegovim teorijama, ali pisma koja su slali Morgan i Stivens uopšte nisu bila kao ta. On se raspitivao i detaljima eksperimenata koje je izvodila – dodala je Hups.

Kada je umrla od raka dojke u decembru 1912., Morgan je o njoj pisao u žurnalu “Science”, rekavši da je verovao da je ona imala sužen pogled na nauku , ali to je bilo tako samo zato što je nikad nije ni pitao – zaključila je Hups.

Sada mi želimo da postavimo pitanje: Koga biste dodali na ovu listu naučnica koje nisu dobile priznanje za svoj rad?