Velikosrpstvo u pantalonama od džinsa: Kohezivni elementi srpske popularne kulture

by ana.milanovic

313683_194963440584554_218459242_n

Pre nego se usudim na analiziranje kohezivnih elemenata srpske popularne kulture, moram se zapitati – šta je to kultura?

Da li je to nešto što nastaje odozdo na gore, življena energija radničke klase i izraz otpora, ili je pak u pitanju ideološki planirano demonstriranje moći kroz lako svarljive elemente “kulture sa malim k“, kroz politički estetizovanu ideologiju upakovanu u šund literaturu koja se plasira na trafikama i benzinskim pumpama, turbo-folk muziku koja “prodaje” univerzalne emocije, navijačke rituale i uopšte umetničke izraze u potpunosti oslobođene Benjaminove aure, jednostavno smeštene u domen profanog?

Možda su Leo Lovental i Montenj bili u pravu kada su “osudili” masovnu kulturu jer, kako mi se čini, ona je ništa drugo do instrument za oblikovanje gline kako bi se ukalupila u model razvoja nacionalne svesti, pri čemu Berk to izdvaja kao jedan od osnovnih zadataka kulture jednog naroda. Nacionalna svest je samo jedan od delova koji se sklapaju na političkoj pokretnoj traci, ali se demonstrira kroz prividnu polisemiju koja se na kraju dana uvek svede na isto – jaz između ne-vladajuće (radničke) i vladajuće klase se posredstvom popularne kulture ne smanjuje već postaje sve dublji[1], uprkos učešću narodnih masa u sva tri aspekta[2] koja po Rejmondu Vilijamsu definišu jednu kulturu.

Dejvid Gracijan piše da su i načini na koji se ljudi odevaju, uređuju domove i pripremaju svoju hranu sastavni deo kulture, način na koji formiraju svoje simbole i pridaju im značenja koja su ništa drugo do konstrukti društva, pri čemu je sve to otelovljeno u poznatoj formi sa kojom može da se izgradi intiman odnos, i ja verujem da je upravo to mesto na kome popularna kultura izvire – mesto bliskosti sa simbolima proisteklih iz ekonomsko-društvenih odnosa koji se kriju pod plaštom impotentne tradicije[3]. To me dalje usmerava na stranu marksističke tradicije, na kojoj je jasno da su forma i razvoj kulture uslovljeni klasnim položajem. Suprotno Hegelovom stavu, “Marks je pisao da svest ljudi ne određuje njihovo društveno biće, već da njihovo društveno biće određuje njihovu svest.[4]

Verujem da je kultura najbezbednije mesto (toliko očigledno da niko iz “ciljne grupe” ne oseća sumnju) demonstriranja vladajuće ideologije –sa jedne strane je to izgradnja nacionalnog duha putem simbola koji ujedinjuju i podgrevaju patriotizam i želju za očuvanjem nukleusa srpskog društva, kroz mnogobrojne prakse kao što su odlasci u crkve, u fabrike na posao, škole (Gramšijev ideološki aparat), na stadione radi velikog derbija koji je opet forma koja nudi još dublji i novi osećaj pripadnosti, a zatim i na koncerte, predstave i televizijske emisije gde se kroz euforiju trenutka stiče neponovljivi osećaj zajedništva, koji bar na momente kreira homogenu publiku i prevazilazi klasne razlike koje mogu samo trenutno da se sakriju demokratizovanim aktivnostima “za sve” ali suštinski ostaju tu jer su zapravo osnova nastanka kulture u Srbiji, ili u bilo kom društvu sa razvijenom tržišnom ekonomijom.

U takvim društvima je sve roba[5], što je primenljivo na sve forme kulture jer se sve mogu prodati, a “reč je o tome da ekonomski sistem određuje masovnu proizvodnju i masovnu potrošnju, ideološki reprodukuje sebe u robi koju proizvodi…roba je materijalizovana ideologija”[6] i baš zbog toga ne mogu da poverujem u tvrdnju da popularna kultura nastaje “odozdo na gore” i da je narodska i življena. Ona jeste življena kultura u smislu da igramo po pravilima igre za koju i ne znamo da postoji, verujući da našim potezima ne upravlja “nevidljiva ruka” već mi sami.

Sa druge strane to je nastojanje da se ideološki zamaskira stvarna slika sveta i umesto nje se umetne transformisana ekonomska eksploatacija, koja nam neće poručiti da postoji velika nejednakost u tome kako društvo gleda na pripadnike radničke klase u odnosu na pripadnike intelektualne elite hegemonije, već se “činjenica da postoji ekonomska eksploatacija skriva i pričom o tržišnoj suverenosti i jednakosti kojom nas uveravaju da smo svi mi potrošači”[7], u ovom slučaju potrošači popularne kulture koja je društveno sveprožimajuća.

Upravo radi prikrivanja odnosa /kako intelektualne, tako i ekonomske/ moći, kroz interesnu mrežu se propuštaju “univerzalne” vrednosti zasnovane na kvazi-tradiciji[8], a koje se kanališu kroz religiju, porodične vrednosti, imidž “balkanca mužjaka” odbijanje Ženskog i oblikovanje u pokorno žensko, poistovećivanje sa idolima (Ceca, Draža, Tesla, Đinđić, Nole..itd) sa nadom u uspeh i bolje sutra bez ekonomske krize, /nedoživljeni srpski san/ ali i višegodišnje kolektivno nezadovoljstvo režimom koji smo mi sami izabrali. Moglo bi se reći da je srpska popularna kultura poput diskursa koji sistem dozvoljava, ali sa ciljem pozicioniranja i kontrolisanja u mrežnom sistemu odnosa diskursa moći, o kojima piše Fuko.

Popularna kultura, naizgled, nam daje slobodu[9] jer, uslovno rečeno, ravnopravno učestvujemo u svim žanrovima društvenih aktivnosti (politika, sport, religija, umetnost, kulinarstvo, moda i trendovi..itd) iz kojih ona proizilazi, što zapravo maskira sliku sveta u kom deluje dominantna intelektualna snaga vladajuće klase. Suštinski, ona “izražava odnose moći, i zato je Marks istakao da su ideje vladajuće klase u svakom periodu vladajuće ideje, tj. klasa koja je dominantna materijalna snaga u društvu istovremeno je njena dominantna intelektualna snaga”[10].

“Znaš me, znam te”

Sa predumišljajem upotrebljavam ovu krilaticu koja je često korišćena pri vršnjačkom nadmetanju, šepurenju i demonstriranju moći na određenom nivou, a koja vuče korene iz jednog od najreprezentativnijih izdanaka domaće popularne kulture, filma “Rane”, baš zbog toga što se može preneti i u odnos koji postoji između konzumenta/konzumentkinje sa jedne strane i popularne kulture sa druge: “Da bi se kultura shvatila, mora da bude otelovljena u nekoj prepoznatljivoj formi”[11].

404952_240171169397114_1764858760_n

Ne možemo da očekujemo da svaki/a Srbin ili Srpkinja uživaju simboliku performansa, eksperimentalne poezije ili konceptualnih dela, ili da zahtevamo da se zbog toga odreknu narodske, pučanske estetike i vinu se u nešto njima sasvim nerazumljivo a istovremeno neinteresantno zbog nemogućnosti da se identifikuju. Upravo zbog toga što je većinski deo društva nezainteresovan (velikim delom uslovljeno društveno-političkim-ekonomskim kontekstom[12]), ali i u nemogućnosti da se nosi sa velikim K, nastaje mešavina koja se naziva srpskom tradicijom, nasleđem– nazovite ga kako god želite, ali poenta će biti ista – potreba za simboličkim poretkom u kome konzumenti popularne kulture mogu da se prepoznaju, pozicioniraju i osete “svojim i slobodnim”.

Zbog toga verujem da je jedan od najsnažnijih kohezivnih agenasa upravo turbo-folk. Taj žanr je nastao na polisemičnom kosturu, prikupljao je elemente zapadne i istočne kulture koji su se sreli sa domaćim melosom, sistemom vredosti i stilom života, i kreirao posebnu neformalnu atmosferu koja omogućava ljudima da se osećaju prirodno i “slobodno, da budu svoji” što je isti efekat koji je džins pružao Fiskovim studentima. Klasne razlike nestaju dok se zagrljeni, razgaljeni gosti kafane vesele uz turbo-folk hitove, slušaoci i slušateljke se identifikuju sa tekstom pesama ili izvođačima, bez napora da izraze svoju nacionalnu pripadnost – jer ona je tu očigledna, dolazi do stvaranja sredine u kojoj se pojedinci i pojedinke osećaju dobro, čak sjajno, u tom paru farmerki, jer su pronašli “svoje mesto” i osećaju se “baš kao kod kuće”. Turbo-folk je način života jer je prožet simbolima neophodnim za identifikaciju i pozicioniranje srpskog naroda u okviru istorije: “Ljudi poseduju sposobnost simbolizacije koja je osnova njihovog kulturnog postojanja”[13].

“Mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole”

Upravo zbog gore navedenog, verujem da je ujedinjujući element srpske kulture upravo “velikosrpstvo” koje je sastavljeno od mnoštva sitnijih diskursa koji se u njega ulivaju, a koje sa jedne strane može imati viktimološki karakter, sa velikom dozom “Kalimero nepravde” koja je vekovima pritiskala srpsku naciju na geopolitičkoj vetrometini, dok sa druge strane može značiti i uzdizanje Srba i Srpkinja kao “nebeskog naroda”, prkosnog i snažnog, koji sa “verom u Boga[14]” svetu poručuje sledeće: “ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine”[15], što je opet još jedna krilatica koja potiče iz ogromnog sastavnog dela domaće popularne kulture, odnosno iz istoimene pesme turbo- folk žanra.

U skorijoj praksi to primećujem i kroz diskurse “Kosovo je Srbija” koji ne jenjava budući da je veoma bitan deo identiteta mnogih građana i građanki, kao i “Nole #1” koji se može smatrati jednako važnim, jer u najnovijim delovanjima, čak bez ikakvog pokušaja subliminalnog efekta, besramno hipnotiše porukom “Svaki moj uspeh je i vaš”[16] jasno gradeći još jednog od idola nove generacije koji zauzima mesto koje je nekada pripadalo, na primer, Aleksandru Đorđeviću ili Vladu Divcu, a na kome primalac poruke želi da se nađe[17]. To me dalje usmerava na činjenicu da su sport i navijačke grupe, posebno kada se radi o fudbalu, značajan ujedinjujući element Srbije, a posebno je interesantan fenomen koji se od početnog “da komšiji crkne krava”, u stadionskoj estetici transformisao u neizmernu radost kada suparnički tim izgubi, koja je mnogo većih razmera nego kada “naš” tim pobedi.

“Ženo, donesi mi lavor, operi mi noge!”

Iako se većina društava organizuje po principu patrijarhata, čini mi se da u Srbiji to poprima patološki oblik potrebe za dokazivanjem muškosti koje se dešava na svim poljima društvenog života. Naglašava se mačoizam, status “mužjaka lovca” koji kod kuće ima savršenu poslušnu ženu (bez prava na pobunu, stav, odbijanje) i jednako poslušno dete sa svim peticama, koga na stolu sačeka poslužen ručak, beli stolnjak i savršeno ispeglana košulja[18]. Primećujem da je takav odnos prema devojci/supruzi vrlo često prikazivan i u ostvarenjima popularne kulture počev od književnosti (sva dela autorke sa pseudonimom Mir-jam) i u televizijskim serijama (Selo gori a baba se češlja, Srećni ljudi, Bolji život, Ranjeni orao…itd) tako da nije čudno što postaje sastavni deo nacionalnog identiteta “Balkanaca”, ali istovremeno i opravdanje koje neretko izlazi i iz usta same žene, konzumentkinje tih sadržaja.

“Zelenija je trava u komšijskoj avliji”

Debor piše da je “vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremeno i polje u kojem potpuno dolaze do izražaja instrumenti spektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o brzini prevoza ili o supi iz kesice – na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno[19] što se može reći i za prosečne građane i građanke Srbije. Nakon marksističkog otuđenja od procesa rada koje se odvija tokom 8h radnog vremena, oni čekaju da se završi rad i da počne slobodno vreme, život, koji mogu da utroše gledajući televizijski program i jedući “GMO viršle iz mesare Matijević”[20], budući da im klasna pozicija više i ne dozvoljava.

Televizijski trend, koji više uopšte nije nov u domaćoj (ne)kulturi, jeste mahnito gutanje rijaliti programa svih vrsta koji gledaocima i gledateljkama pružaju osećaj olakšanja što oni nisu na mestima učesnika, uzbuđenja koje oni nemaju u sopstvenom životu, ili likovanja zbog pobeda koje nisu sami ostvarili­. “Vrlo bitno kod ovog šou programa je što pripada posebnom televizijskom žanru koji ima za cilj ne samo da reprodukuje realnost, već je čini smislenom – reprodukuje je na taj način da ona postane lako shvatljiva”[21] što me opet vraća na tezu Dejvida Gracijana da radi shvatanja, kultura mora da bude otelovljena u prepoznatljivoj formi, u formi nad kojom učesnici i učesnice popularne kulture mogu da budu dominantni ili da se sa njom poistovete.

“Gospodi pomiluj”

Neizostavan kohezivni deo u domaćoj kulturi svakako jeste pravoslavlje, koje se ujedno i smatra ujedinjujućim elementom nacije ali i sastavnih ćelija te nacije – porodice, što se opet transponuje u domen odnosa muž/žena, roditelji/deca, pojedinac/okruženje. Neizostavni artefakti poput sve popularnijih varijacija u kreiranju brojanica, krstića, ukrasa na slavskom kolaču i redizajniranih slika svetaca koje više nisu samo na kućnim već i na Facebook zidovima, generišu značajan profit upravo zato što hrane potrebu za zajedništvom, prepoznavanjem i prihvatanjem.

Pravoslavna srpska religija pruža osećaj pripadnosti istom cilju, diskursu ispravnosti i dobrog življenja, ali sa druge strane gradi i konstrukciju u kojoj pojedinci i pojedinke nisu priznati kao reprezentativni članovi društva, ukoliko se deklarišu kao ateisti, agnostici, katolici, muslimani..itd.

Uprkos snažnoj socijalističkoj sekularnoj tradiciji iz prethodnog veka, ovaj vid zajedništva je danas široko rasprostranjem što je još jedan očigledan dokaz ispisivanja i upisivanja nove tradicije u staru matricu, a opet i još jedna potvrda njenog nepostojanja – antagonizam u kakvom se nalazi i sama popularna kultura koja je u svim klasno podeljenim društvima duboko kontradiktorna – “popularna kultura protivreči sama sebi”[22].

Nakon svega navedenog, smatram da je najvažniji ujedinjujući element u srpskoj kulturi upravo potreba za zajedništvom, koje je istovremeno inadžijski i prkosno nastrojeno prema ostatku sveta, kao i poteba za naglašenim nacionalnim indentitetom na svim poljima. Odnosi u porodici, braku, društvu i politici su definisani količinom “srpskog” koje nosimo u sebi, a u zavisnosti od doze, to se očitava u izboru muzike, omiljenog sporta i tima, redovnih ili neredovnih odlazaka u crkvu, motanju sarme i peglanju košulja ili kupovini gotovog jela u Maxi-ju, pa sve do toga da li gledamo magazin “Oko” ili emisiju “Agape”, grozničavo pratimo “Farmu” ili “Zvezde granda”, glasamo za “Tomu” ili “Botu”.

Popularna kultura se demonstrira i u medijima, u zapadnom industrijom obojenom blještavilu koje naivno pokušavamo da prisvojimo, kreirajući mutant kulturu u kojoj pokušavamo da zadržimo nacionalni identitet podgojen novim šoubiznis modelima, idealima i životnim ciljevima sa belim ogradama i zlatim retriverima. Da li je to ono što svaki Srbin i Srpkinja sanjaju u sred ovog konzumerističkog društva u poznom kapitalizmu, ili je to prosto – popularno?

 

 

 

 

 

 

Bibliografija

1. Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture, FMK, Bеograd 2011.

2. David Grazian, Mixed it Up – Popular Culture, Mass Median and Society, W.W.

Norton, 2010.

3. Džon Fisk, “Amerika u džinsu”, iz “Džon Fisk, Popularna kultura”, prevod s engleskog Zoran Paunović, Clio 2001, str. 8-30

4. Ugo Fabijeti, Roberto Maligeti, Vinčenco Matera, Uvod u antropologiju: Od lokalnog do globalnog, prevela s italijanskog Mirela radosavljević, Clio 2002.

5. John Fiske, Television Culture (Studies in Communication Series), 1987.

6. Gi Debor, Društvo spektakla, anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 4

Drugo izdanje, radna verzija, prevod i prateći tekstovi: Aleksa Golijanin, 2004.

 

Webografija

www.youtube.com

www.mts.telekom.rs

http://www.vesti-online.com

 


[1] Možda zbog toga što intelektualne elite još uvek pripadaju Kulturi?

[2] 1) da označi umetnosti i umetničke aktivnosti, zatim 2) učene, pre svega, simboličke odlike određenog načina života, i, konačno, 3) sam proces razvoja.

[3] Tradicija je impotentna jer je kultura dinamična tvorevina, konstrukt koji se ruši i nadograđuje sa svakom novom nadolazećom ili generacijom koja nestaje. Dokaz – podsticanje sekularizma u socijalizmu, naglašavanje značaja religije u “demokratiji”.

[4] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Klasični marksizam“, FMK,

Bеograd 2011, str. 31-55.

[5] Marksistička fetišizacija robe: Svaka stvar (materijalna/nematerijalna) nastala kao proizvod ljudskog rada, postaje roba tek u domenu društvene razmene, pri čemu je roba ekvivaletna reprezentaciji vrednosti. Ljudi se vezuju za robu za koju veruju da će im nadomestiti nedostatke u drugim aspektima života.

[6] Džon Fisk, “Amerika u džinsu”, prevod s engleskog Zoran Paunović, iz Džon Fisk, Popularna kultura, prevod s engleskog Zoran Paunović, Clio 2001, str. 8-30

[7] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Klasični marksizam“, FMK,

Bеograd 2011, str. 31-55.

[8] “Prvi i osnovni proces u kulturi jeste tradicija, koja teži nemogućem: da postigne društvenu nepromenjivost”(Ugo Fabijeti, Roberto Maligeti, Vinčenco Matera, Uvod u antropologiju: Od lokalnog do globalnog, prevela s italijanskog Mirela radosavljević, Clio 2002.)

[9] Kakvu Fiskovi studenti osećaju kada nose džins

[10] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Klasični marksizam“, FMK,

Bеograd 2011, str. 31-55

[11] David Grazian, Mixed it Up – Popular Culture, Mass Median and Society, W.W. Norton, 2010.

[12] Iako su nam ista građanska prava svima zagarantovana, na primer pojam diskursa ne znači isto meni, studentkinji komunikologije sa privatnog fakulteta, i romkinji koja živi u kartonskoj kutiji ispod mosta.

[13] Dubravka Đurić, Diskursi popularne kulture deo „Kultura šta je to?“, FMK, Bеograd

2011, str. 13-15

[14] Još jedan značajan ujedinjujući element popularne srpske kulture

[17] Popularna kultura se odnosi na ikone ili medijske proizvode koji su globalno široko rasprostranjeni i lako se prepoznaju (makar ih ne voleli ili ih ismevali) širom sveta. (David Grazian, Mixed it Up – Popular Culture, Mass Median and Society, W.W. Norton, 2010.)

[18] Iako ovo zvuči kao pokušaj karikiranja, takav primer sam videla u sopstvenoj kući u odnosu oca prema majci, kao i u bliskoj okolini među prijateljima i rođacima;

[19]Gi Debor, Društvo spektakla, anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 4

Drugo izdanje, radna verzija, 2004.

[21] John Fiske, Television culture, 1987.

[22] Džon Fisk, “Amerika u džinsu”, iz “Džon Fisk, Popularna kultura”, prevod s engleskog Zoran Paunović, Clio 2001, str. 8-30